(Na slici: shema frenologije, pseudonauke koja je tvrdila da se karakterne osobine mogu izmeriti kroz merenje izbočina i udubljenja na lobanji. Potpuni nedostatak korelacije merenja sa stvarnim osobinama nije sprečio milione ljudi da veruju u frenologiju decenijama.)
1. Mračni planovi Bila Gejtsa
Danas već dosta davne 1984-te godine, neprofitna fondacija Sapling je organizovala konferenciju po imenu TED (“Technology, Entertainment, Design” – “Tehnologija, Zabava, Dizajn”) pod sloganom “ideje koje vredi širiti.” Konferencija je bila veoma uspešna, i nastavci su počeli da se organizuju svake godine. Ali njen najveći bum je počeo tek nakon širenja Interneta: najvažnija izlaganja sa ove konferencije se snimaju, i snimci se mogu besplatno gledati. Prošle godine, TED izlaganja je slušalo preko 500 miliona ljudi.
Početkom 2010-te, TED konferencija je imala jednog veoma uvaženog gosta: osnivača Mikrosofta, softverskog magnata i milijardera Bila Gejtsa. Tema njegovog govora: razvoj siromašnih država, medicinski problemi koji prate siromaštvo, i načini na koji se veliki deo čovečanstva može izvući iz bede.
U svom izlaganju, Gejts je izložio jedan jednostavan lanac uzroka i posledica. U siromašnim zemljama, milioni ljudi žive bez pristupa lekarima i bolnicama. U ovakvim uslovima, mnoge povrede i bolesti koje se rutinski leče u Evropi ili Americi dovode do smrti ili trajnog invaliditeta. Pored ljudske tragedije, ovo ima strašne posledice na dalji razvoj društva. Brojni invalidi, siročad, očajni roditelji koji troše sve što imaju eda bi spasili teško bolesno dete – ove stvari drže čitave narode u siromaštvu iz generacije u generaciju.
Otud, jedan od najboljih načina da se pomogne najsiromašnijem sloju čovečastva je da se popravi njihov medicinski status. Besplatne ili vrlo jeftine mreže protiv komaraca za sprečavanje malarije; prskanja i drugi zahvati da se ograniči broj tse-tse mušica, koje prenose spavaću bolest; širenje jeftinih antiparazitika, protiv raznih crva koji napadaju ljude u tropskim oblastima; i pre svega, snažne kampanje vakcinacije.
Sve ovo izgleda prilično lepo, zar ne? Pogotovo kada uzmemo u obzir da je Gejts obećao skoro celokupnu sumu svog ličnog bogatstva u ovu svrhu.
Ali u govoru postoji jedan deo koji je onima koji znaju šta treba da slušaju objasnio šta Gejts u stvari želi da postigne. U ovom ključnom delu izlaganja, Gejts objašnjava šta se događa kada se poprave medicinski uslovi. Među prvim stvarima je da žene, oslobođene potrebe da se neprestano brinu o bolesnoj deci (ili drugim invalidima unutar porodice), češće idu u školu. Bolje obrazovane žene zarađuju više novca, i imaju više sposobnosti da svoju decu pošalju na još bolje školovanje. Ukupno, umesto da imaju desetoro dece od kojih četvoro umre, žene u državama u kojima su medicinske i društvene osnove stabilne biraju da imaju manje dece – i da onda više truda i snage ulože u svako pojedinačno dete. Ovo ima i još jednu dobru stranu: mnoge siromašne države su prenaseljene; ako žene dobrovoljno odluče da imaju manje dece, ovo pomaže i problemu prenaseljenosti koji u suprotnom postaje samo sve gori i gori.
Vidite li mračni plan? Ne? Eh, niste pažljivi. Na sreću, mali milion Internet izvora je tu da vam objasni o čemu se radi: Bil Gejts ovde otvoreno govori o depopulaciji. Objašnjava kako vakcinama planira da smanji ljudsku populaciju. Užas!
Ovakvi izvori će vam retko moći da objasne zašto bi autor nekakvog mračnog plana objavio taj plan na velikoj konferenciji, pred milionima ljudi. Takođe, teško će im biti da objasne šta je to u stvari zlo sa idejom da se poveća obrazovanje žena, ili sa primedbom da obrazovane žene često same odluče da imaju manje dece. Da li je troje dece u koje porodica uloži novac i vreme, i koje pošalju na univerzitet… zaista toliko lošije nego desetoro ili dvanaestoro nepismene dece koja jedva preživljavaju?
Ali sve su to nevažni detalji. Važno je da je u pitanju Bil Gejts! Koji govori o vakcinama! I smanjenju ljudske populacije! To je plan da nas sve pobiju!
I najtužniji deo svega ovoga? Ogroman broj ljudi, milioni, veruje u ovu gornju priču. Ako potražite video Gejtsovog izlaganja na Guglu, prvi rezultat na koga naiđete neće biti sam govor – već pažljivo isečena verzija u okviru teksta koji “objašnjava” kako je Bil Gejts javno najavio “plan za depopulaciju planete.”
2. Kako namerno pogrešno razumeti rečeno
Gejtsov govor je samo jedan mali primer među mnogima, i čak nije ni najpopulariji.
Dva australijska naučnika su objavila tekst u kome pokazuju, matematički, da čak i ako ceo svet ograniči porodice na jedno dete, i čak ako ratovi i pandemije dovedu do smrti dve milijarde ljudi, do 2100-te godine svet će i dalje imati populaciju između 8.5 i 10 milijardi. Njihova poenta: moramo da počnemo da se mnogo bolje brinemo o prirodi, pošto svet nekako mora da izdrži toliko stanovništvo. Moramo da pazimo na zemljište, na reke, na okeane, pošto nekako moramo da prehranimo sve te ljude. Moramo da pazimo na resurse, da bi smo imali dovoljno za toliko stanovništvo koje nam sledi u sledećoj generaciji. Ako nam je uopšte stalo kako će naša deca i naši unuci živeti, moramo da počnemo da se ponašamo odgovornije.
A kako je njihov tekst “preveden” na Internetu? Sajtovi poput NaturalNews ili Agenda21 su objavili članke pod nazivom “Tekst poziva da se ubije više od dve milijarde ljudi!”
Jedan američki institut je uzeo u obzir koliko se brzo obnavljaju resursi koje čovečanstvo iskorišćava. Ako želimo da imamo ne samo dovoljno energije, već i gvožđa, nikla, bakra… koliko možemo da koristimo, a da ne potrošimo potpuno u roku od samo par decenija? Izračunali su sledeće: ako se ljudi ponašaju i žive kao što to rade prosečni Amerikanci, planeta Zemlja može da izdrži samo oko 600 miliona takvih. Više od 600 miliona ljudi koji su toliko rasipni, i resursi će biti potrošeni pre 2050-te. Poenta teksta? Moramo da budemo pažljiviji prema svetu u kome živimo, da recikliramo otpatke, da manje bacamo i manje uništavamo. Ako se svi budemo ponašali bahato, ostaćemo bez čak i najosnovnijih stvari, i to pre nego što sledeća generacija zaista zaživi.
Kako je ovo “objašnjeno” na Internetu? Na hiljade sajtova je objavilo tekstove kako “Institut poziva da se ljudska populacija svede na 600 miliona!” Nakon nekoliko godina, ovu specifičnu cifru možete da nađete povezanu sa malim milionom različitih teorija zavere. Imao sam priliku da mi deda od 75 godina, zemljoradnik, objašnjava kako Iluminati planiraju da pobiju sve i ostave samo 600 miliona ljudi na planeti.
Ovakvih primera ima više nego što ima reči u ovom tekstu. I svi oni ukazuju na jedan zastrašujući paradoks: Internet omogućava učenje o stvarnosti i proveru informacija, praktično svakome ko se makar malo potrudi. Ali za mnoge ljude, paradoksalno, Internet je postao izvor neistina u koje ljudi veruju bez ikakvog pokušaja provere.
Svako ko sedne i odsluša Gejtsovo izlaganje može jasno da vidi o čemu čovek u stvari priča. Nije ništa sporno niti kontroverzno, reči su jasne, sve je lepo i po redu izloženo. Ali postoje na stotine hiljada ljudi koji nisu pogledali izlaganje – nisu ni pokušali da ga pogledaju – ali su pritom potpuno ubeđeni da znaju šta je on rekao. Pročitali su poneki članak na sajtovima sa “alternativnim vestima,” poverovali su u priču… i ne osećaju nikakvu potrebu da tu priču makar i površno provere. Još gore, ovi ljudi na osnovu svog poznavanja tih tekstova smatraju sebe informisanim, a ljude koji se sa njima ne slažu (one koji su uložili minimalan napor da provere rečeno) preziru i ignorišu kao “ovce” ili “plaćenike.”
Ova vrsta namernog neznanja je verovatno jedan od najgorih trendova koji su ušli u opticaj tokom poslednje dve decenije. Mada je ovakvih stvari uvek bilo, Internet im je omogućio da metastaziraju i da zaraze daleko veći broj ljudi nego ikada ranije u istoriji.
Koje su posledice ovoga? Pa, priča o Bilu Gejtsu je možda više smešna nego opasna – ali postoje i mnogo gori primeri. Zbog panike oko vakcina, u mnogim oblastima je nivo vakcinacije opao za preko 20%. Antivakcionisti su preplavili internet neistinitim pričama kako vakcine uzrokuju raznorazne bolesti, od autizma do steriliteta. Ali šta se desilo kada su uspeli da tako potisnu nivo vakcinacije?
Nikome nije zbog toga bolje. Nijedna bolest se nije smanjila po nivou ili učestalosti. Dece sa autizmom i drugim bolestima koje se pogrešno pripisuju vakcinama ima isto koliko ih je bilo i ranije. Ali paralelno sa padom u vakcinacijama, vratile su se bolesti koje su bile skoro zaboravljene. Usred najrazvijenijih država na svetu, deca ponovo ostaju gluva zbog morbila, rađaju se sa teškim deformacijama usled rubele, ili umiru kao bebe od velikog kašlja. Bolesti koje su se javljale u nekoliko desetina slučajeva na čitavom kontinentu sada ubijaju praktično svakodnevno.
Isti sajtovi koji nude priče o depopulaciji takođe – eto, slučajno, usput – prodaju “prirodne” lekove i proizvode protiv praktično svih mogućih bolesti. Na osnovu prodaje takvih preparata, plus profita od reklama, vlasnici zavereničkih sajtova često postaju multimilioneri. A njihovi čitaoci? Umesto da koriste lekove koji deluju, ljudi uzimaju suplemente i biljne preparate, sve dok bolest ili ne prođe sama od sebe (ostavljajući više posledica nego što je trebalo), ili dok ne postane toliko teška da čovek završi u bolnici. Od onkologa se sve češće može čuti o slučajevima ljudi koji dobiju dijagnozu raka koji može lako i uspešno da se tretira, ali zbog onoga što su pročitali na Internetu odbiju tretman. U takvim slučajevima, bolesni ljudi često odu na isključivo alternativne terapije – i na kraju se vrate nazad u bolnicu tek nakon što je rak napredovao do tačke na kojoj više nema izlečenja.
Problem je veliki, i često doslovno predstavlja pitanje života ili smrti. Za skeptike i racionaliste ostaje pitanje: da li se nešto može uraditi?
3. Popularizacija kritičkog razmišljanja
Kada neki skeptik pokuša da se usprotivi ovom problemu, stvari se skoro uvek odigraju na isti način. Skeptik kaže teoretičaru zavere da “zaverenički” podaci nisu istiniti, objasni mu tačne informacije, da linkove na sajtove koji opširnije diskutuju temu i koji sadrže potrebne dokaze, i očekuje da će to biti to. Razuman čovek će pročitati tekst, uvideti gde leži istina a gde laž, i onda će promeniti mišljenje. Zar ne?
Ukratko, ne. U diskusiji za diskusijom, videćete isti trend. Argumenti će biti odbijeni sa prezirom: naučne i ispitane tvrdnje su deo zavere. Prosvetljeni ljudi ne proveravaju sami, već veruju u napisano na alternativnim sajtovima. Ako skeptik iole insistira, postaviće se ključno pitanje: “ko te plaća da ovo radiš?” Teoretičar zavere, koji automatski prihvata tvrdnje na kojima debelo zarađuju autori zavereničkih sajtova, smatra da svako ko se usuđuje da se njima protivi mora da bude plaćen od strane… nekoga. Iluminati, CIA, farmakomafija – niz mogućih izvora novca je beskrajan.
Čak i ako kroz dugu diskusiju i uz mnogo ponavljanja neka ideja konačno postane potpuno neodbranjiva, teoretičar zavere će upotrebiti jednu od dve stare taktike: ili će zaćutati, pa se vratiti nazad kasnije sa istim argumentima, kao da se ništa nije desilo; ili će da prosto pređe na sledeću iz beskonačnog niza netačnih tvrdnji.
U svakom slučaju, nikakve realne promene mišljenja neće biti. Ako pokušate da informišete čoveka koji ne želi da bude informisan, ništa nećete postići. Ovaj problem je toliki da je postao predmet naučnih istraživanja – studije su rađene, i potvrdile su da davanje tačnih informacija nekome ko veruje u teoriju zavere samo osnažuje.[1]
Ako ne informacijama, kako se možemo uopšte boriti protiv teorija zavere? Da li vredi uopšte i pokušavati? Uzmimo u obzir dva važna detalja.
Prvo, verovanje u teorije zavere proizvodi pogled na svet koji je prijemčiv drugim sličnim teorijama. Čovek koji veruje u homeopatiju će takođe mnogo verovatnije verovati i u antivakcionizam i u razne teorije zavere. Ali ovo važi i za suprotnu stranu: čovek koji shvati zašto homeopatija ne funkcioniše, i koji uvidi koliko ljudi je zavarano njome (i, još važnije, kako su svi ti ljudi prevareni) će mnogo teže prihvatiti druge oblike prevare.
Drugo, prihvatanje teorija zavera i pseudonaučnih pogleda na svet se odigrava na veoma sličan način kao i ulazak u sekte ili kultove. Uzmimo kao primer Sajentologiju: ljudima se ona u početku prodaje kao sistem relativno jeftine psihoterapije, i daje im lak i jasno razumljiv (mada netačan) model funkcionisanja ljudskog uma. Nakon što čovek to prihvati, sekta ga polako uvlači sve dublje i dublje, dok na kraju ne dođe u situaciju da najveći deo svoje plate daje “crkvi,” dok istovremeno iskreno veruje da je njegov um otrovan dušama mrtvih vanzemaljaca koje je pobio galaktički diktator Ksenu.[2]
Da su Sajentolozi tom istom čoveku na samom početku ispričali priču o dušama vanzemaljaca i galaktičkim diktatorima, pao bi od smeha. Cela sekta nikada ne bi bila ni približno onoliko uspešna koliko danas jeste. Ali radeći polako, kroz postepenu indoktrinaciju… ljudi se mogu u svašta ubediti.
Isto tako, čovek može da počne od relativno razumne, i dobrim delom opravdane sumnjičavosti prema bilo čemu što Američka vlada govori; pa da par godina kasnije, korak po korak čitajući sve zapetljanije teorija zavera, dođe do tačke u kojoj veruje da su avioni koji su 11. septembra 2001-ve udarili u Svetski Trgovinski Centar u stvari bili kompjuterske animacije proizvedene za televiziju. Šta sa ljudima na ulicama i zgradama koji su videli avione? To su, po ovoj teoriji, bile kolektivne halucinacije.
Uzimajući obe ove stvari zajedno, mogu se formulisati tri osnovna pristupa kojima se skeptici mogu boriti protiv daljeg širenja teorija zavere.
1 – Unapred učiti ljude da kritički razmišljaju o realnim primerima. Čoveku koji je postao čvrst vernik u antivakcionizam je jako teško dokazati da su vakcine sigurne. Svaka činjenica će biti odbijena kao deo zavere, svaka studija će biti okaljana pošto je cela moderna nauka “finansirana od strane farmakomafije.” Istovremeno, svaki članak na Internetu o zlu vakcina će biti primljen kao sveta istina, bez ikakvog pokušaja provere.
Ali većina takvih ljudi je počela od nečeg mnogo jednostavnijeg i prirodnijeg: u većini slučajeva, antivakcionisti su počeli kao roditelji koji se brinu za svoju decu, i žele da urade ono što je za decu najbolje. Ako u potrazi za informacijama “ugaze” u antivakcionističko štivo, ono ih veoma brzo odvuče u spiralu dezinformacija. Ali ako umesto toga nađu dobre informacije – tačne, dobro zasnovane, i lepo objašnjene – efekt je obrnut. Majka koja razume koliko zdravlje njene bebe zavisi od vakcinacije celog društva je najbolji borac protiv antivakcionističkih neistina.
Otud, treba koristiti svaku priliku da se opšta javnost obrazuje, i da se iznesu tačne informacije.[3] Tačno je da ovo često izgleda kao Sizifov posao. Ali ako tačne informacije dopru do jedne neodlučne osobe i spreče njen pad u spiralu neistina – to je jedan problem manje u budućnosti.
2 – Preemptivno upozorenje na dublje nivoe netačne ideje. Ako se radi o osobi koja je već prihvatila neke aspekte određene teorije zavere, ali još uvek nije zapala potpuno u spiralu iracionalnih verovanja, dalji pad se može ponekad zaustaviti kroz namerno pozivanje na dublje nivoe. Uzimajući ponovo primer Sajentologije: čovek koji je počeo da ide na njihove “sesije” se može upozoriti na celu priču u galaktičkim diktatorima, vanzemaljskim duhovima, i sličnim stvarima – priču koja će mu (u većini slučajeva) izgledati prosto smešno, i u koju neće verovati. Kada u toku daljeg rada zaista naiđe na to na šta je upozoren, umesto da poveruje… počeće da sumnja.
Ovakav pristup može biti koristan i u javnim diskusijama sa ljudima koji slede neki kontrafaktualni sistem ideja. Umesto da se troši vreme na raspravu o detaljima koji mogu izgledati razumno i da se dopusti građenje postepenog sistema kojim se čitaoci uvlače u sve luđe i luđe nivoe “teorije,” zastupnik se dovodi u situaciju da mora da brani neodbranjivo odmah i otvoreno.
3 – Učenje kritičkog razmišljanja kroz nepovezane primere. Ljudi koji su se potpuno zaglavili u “zavereničko razmišljanje” se jako teško mogu izvući; ali ponekad i to vredi truda (ako su, recimo, u pitanju članovi porodice). Mada u većini slučajeva mora prosto da se čeka da čovek sam prepozna u šta je ugazio, postoji jedan proces koji može da pomogne: učenje kritičkog razmišljanja na primerima koji nisu deo vernikovog pogleda na svet.
Za ovo, potrebno je naći teoriju, veru ili zaveru u koju dotična osoba ne veruje. Sa kreacionistom pričajte o homeopatiji; sa antivakcionistom o kreacionizmu. Razgovor o toj temi u ovom kontekstu služi kao primer, ilustracija: kako se izvrću činjenice, kako ljudi veruju u stvari koje očigledno nisu tačne, kako ti drugi ljudi tamo ne proveravaju svoje izvore, i kako se ti izvori mogu proveriti.
Ovo zahteva mnogo vremena i truda; često su potrebne godine. Ali, ako se primeri dobro izaberu, čovek će početi da prepoznaje iste detalje i u svojim verovanjima – i, kada to postane dovoljno vidljivo, počeće da proverava šta se u stvari događa. Većina teorija zavere, kao i većina pseudonaučnih verovanja, zavisi od automatskog prihvatanja autoriteta koji tu teoriju ili to verovanje zastupaju; čim se počne sa iole ozbiljnom proverom, cela struktura se ruši sama od sebe.
Ako pogledate sve tri gornje opcije, primetićete da je prva možda najdosadnija – ali je takođe i najlakša i najefikasnija. Kada se dođe u situaciju da se koristi treći navedeni pristup, stvari su već otišle mnogo dalje nego što je trebalo. Za racionaliste koji žele da upotrebe svoje vreme i trud na najefikasniji mogući način, prva opcija – širenje kritičkog razmišljanja među ljudima koji nisu još zapali u spiralu kontrafaktualnih verovanja – je najbolja i najvažnija.
Konačno, vredi se podsetiti: ljudi koji veruju u priče sa interneta su skoro uvek iskreni u tom verovanju. Vređanje ne samo što im neće promeniti mišljenje, već će učiniti da drugi slušaoci (iz saosećanja) daju veću vrednost rečima uvređene strane. Čak i ako teoretičar zavere počne sa uvredama, odgovaranje na njih samo proizvodi svađu. U diskusije vredi ulaziti samo ako čovek može da održi hladnu glavu. Sa druge strane se nalazi ljudsko biće koje se zaplelo u veoma komplikovanu petlju – i uz sva neslaganja i svu svest o lošim posledicama koje njihova verovanja proizvode, to nikada ne treba zaboraviti.
[1] Tekst jedne od ovih studija možete pročitati ovde.
[2] Ovo nije vic – najsvetija učenja, čuvana za članove crkve najviših nivoa, sadrže objašnjenje kako je galaktički diktator Ksenu pre 75 miliona godina doveo milijarde vanzemaljaca na Zemlju, i pobio ih nuklearnim bombama. Besmrtni duhovi tih vanzemaljaca, po Sajentološkoj doktrini, danas truju umove ljudi; na sreću, Sajentološka crkva je spremna da vam pomogne da se “očistite” od tih besmrtnih pokojnih vanzemaljaca. Cena, sitnica.
[3] Vredi dodati jednu primedbu na način izlaganja informacija. Mnogi skeptici padnu u zamku reaktivnosti: umesto da proaktivno pišu o tome šta jeste istina, oni prave liste neistinitih tvrdnji i onda detaljno odgovaraju zašto te tvrdnje nisu istinite. Značajan broj psiholoških istraživanja pokazuje da ovaj pristup nije efektivan. Na primer, pamflet koji daje listu popularnih mitova o vakcini protiv gripa, sa lepo napisanim odgovorima na te mitove… uspešno povećava nivo verovanja u te mitove. Neistinite tvrdnje su često jednostavne i intuitivne; naučni odgovori su komplikovani i teški. Otud, nakon par godina, ljudi zaborave odgovor na netačnu tvrdnju, ali se sećaju same tvrdnje. Otud, veoma je važno pisati proaktivne tekstove, ne reaktivne. Čak i u slučaju kada se tekst piše kao reakcija na neku određenu tvrdnju ili teoriju zavere, tekst treba da objašnjava istinito stanje stvari, pominjući neistinitu tvrdnju samo usput, i samo da bi je označio kao netačnu.