Um nad materijom
Prva scena koju ćemo opisati se odigrala u savezničkoj bolnici u Anciju, Italija, neposredno pred kraj Drugog Svetskog Rata. U krevetu leži mladi vojnik, čije rane od šrapnela su tek počele da zaceljuju. Lekari se šetaju između kreveta, pregledajući kartone, dopisujući rezultate i prepisujući tretmane. Jedan od njih prilazi do vojnika u krevetu, i pita ga „Kako se osećaš? Da li ti treba još morfijuma?“ Mladić odgovara sa osmehom, „Neka hvala, doktore, sasvim mi je dobro.“
Lekar, Dr. Henri Bičer, je u ovom odgovoru primetio nešto veoma zanimljivo – nešto što ga je već danima kopkalo u odgovorima koje su mu na isto pitanje davali i drugi ranjeni vojnici. U toku deset godina prakse u Bostonskim bolnicama, Bičer je imao prilike da leči na hiljade teških povreda, uboda nožem, rana od vatrenog oružja, i drugih trauma. U tom periodu, stekao je veliko iskustvo po pitanju potrebnih doza morfijuma i drugih analgetika kojima se u tom periodu kontrolisao bol. No, svo njegovo iskustvo mu ništa nije vredelo, pošto su vojnici uporno tvrdili da ih rane ne bole mnogo, i da se osećaju dobro sa mnogo nižim dozama lekova.
Povrh toga, Bičer je primetio da vojnici često bez velikih problema preživljavaju rane koje su u Bostonu češće bile smrtonosne, ili bar proizvodile teške komplikacije. U Anciju je očigledno nešto bilo drugačije nego u Bostonu. Ali šta? Odgovor koji je Bičeru pao na pamet – i koji se kasnije pokazao tačnim – je da se radi o različitoj percepciji povrede.
Ranjeni vojnik, naravno, nije srećan što je ranjen. Ali sad, kada se povreda već desila, šta se nalazi u njegovoj budućnosti? Poslat je u bolnicu, gde leži u udobnom krevetu. Verovatno će dobiti medalju, svakako će imati čime da se hvali kada se vrati kući. Kući! Nakon rane, neće ga slati nazad na front. Ide kući, nazad svojoj porodici, koja će ga dočekati kao heroja. Strah i stres fronta su za njega prošlost, i budućnost čeka kao otvorena knjiga…
Uporedimo ovo sa, recimo, vlasnikom radnje iz Bostona. On je bio na poslu kada su mu u radnju upali pljačkaši, koji su mu oteli kasu pa ga povrh toga još i upucali iz pištolja. Sad leži u bolnici, i šta mu je na umu? Pa, pre svega, ko će da sada pazi na njegovu radnju? Kako će da zaradi novac da prehrani porodicu? Kako da plati kiriju za sledeći mesec? Kako, zaboga, da plati prokleti bolnički račun? „Sestro,“ kaže on bolničarki, „jako me boli rana. Mogu li da dobijem još malo morfijuma?“
Gornja situacija je primer moći koje um ima nad telom, i predstavlja ilustrativan uvod u tematiku efekata placeba (situacije u kojoj čovekovo uverenje pomaže njegovom zdravlju ili njegovoj percepciji svog zdravlja) i noceba (situacije u kojoj uverenje proizvodi bolest ili pogoršanu percepciju sopstvenog zdravlja). Ovi efekti su veoma dobro dokumentovani, i mogu biti zaista ogromni. Poznati su slučajevi neverovatnih ozdravljenja na osnovu placebo efekta, kao i slučajevi ljudi koji su umrli bez vidljivih razloga, samo zato što su verovali da su bolesni.
Jedan mehanizam koji stoji iza placeba i noceba je danas prilično dobro poznat. Radi se o glukokortikoidnim hormonima, pogotovo kortizolu (hidrokortizonu), koji ne samo što smanjuju aktivnost imunog sistema već takođe i umanjuju sposobnost tkiva da rastu i da se regenerišu. Ovi hormoni su evoluirali da nam pomognu u situacijama povremenog stresa: recimo, kada lovca u kamenom dobu napadne lav, borba protiv infekcija ili rast mišićnog tkiva gube prioritet. Telo oslobađa glukokortikoide, što fokusira svu energiju na preživljavanje trenutnog sukoba.
Ali u današnje vreme, ovaj mehanizam se lako može poremetiti. Svađa sa suprugom, pobegli autobus, kratak rok da se završi projekt na poslu – razne stvari dovode do oslobađanja glukokortikoida. Kroz ovakve događaje, oni postaju način da se stres i briga pretvore u fizičke supstance koje direktno smanjuju sposobnost čoveka da se izbori sa drugim zdravstvenim problemima. Snaga ovog sistema se može ilustrovati jednom prostom obzervacijom: vreme potrebno za zarastanje male površinske povrede se duplira ako u toku zarastanja povređena osoba doživi samo jednu osrednje oštru porodičnu svađu.
Drugi mehanizam je reakcija lokalnog imunog sistema. U ovom slučaju je naše znanje veoma ograničeno, ali novi nalazi se neprestano objavljuju. Za sada poznate osnove su sledeće: u slučaju povrede ili infekcije, oštećene ili napadnute ćelije oslobađaju niz supstanci koje aktiviraju grupu nervnih ćelija u blizini. Ovi nervi zatim šalju signal prema mozgu, na osnovu koga mi onda osećamo bol; ali istovremeno, isti nervi u blizini mesta povrede oslobađaju niz dodatnih jedinjenja (brejdikinin, supstanca P, i mnoge druge) koje pomažu u pravilnom privlačenju imunih ćelija, potiskivanju infekcije, i rastu novog tkiva. Aktivnost ovih ćelija se može kontrolisati iz mozga, što znači da se može sprečiti oslobađanje supstanci kada su one potrebne, ili se može proizvesti njihovo oslobađanje u situacijama kada one nisu potrebne (ili kada su u stvari štetne). Kroz uticaj na ovaj sistem, stanje uma može da promeni klinički tok oboljenja ili povrede.
Gornja dva mehanizma, plus nekolicina drugih efekata koji polako postaju sve jasniji (kao što je, recimo, kontrola mozga nad lokalnom kapilarnom cirkulacijom u području povrede) predstavljaju veoma bitan sistem koji bi morao biti uzet u obzir u kliničkom tretmanu bilo koje bolesti. No, mnogi lekari i dalje potcenjuju snagu psihološkog stanja, što, kao što ćemo videti, podriva efikasnost terapija, smanjuje veru ljudi u modernu medicinu, i omogućava raznim štetnim alternativnim metodama da se šire kroz društvo. Pored prethodne anegdote, otud, vredi dati još par konkretnih primera.
Nekoliko primera
Ljudski papilomavirus inficira epitelijalno tkivo, gde unosi haos u regulaciju rasta i razvoja ćelija. Nekontrolisano razmnožavanje ćelija dovodi do bradavica, malih tumora koji se često teško uklanjaju (i što je još gore, mogu da postanu izvor raka: preko 70% svih slučajeva raka grlića materice počinje upravo od infekcije određenim sojevima papilomavirusa).
Kod većine ljudi, bradavice nakon nekoliko dana ili nedelja nestanu same od sebe, mada infekcija povremeno preživi u „tihom“ obliku, dovodeći do ponovnog pojavljivanja bradavice na istom mestu nakon više godina ili čak decenija. Za one koji ne žele da čekaju, ili kod kojih se bradavice nikako ne povlače, postoje razne terapije: najčešće se smrzavanjem, visokom temperaturom, hemikalijama ili laserima zaraženo tkivo prosto potpuno uništi.
Ali postoji i jedna efikasna, nežnija terapija: hipnoza. U kliničkim studijama, hipnoza se pokazala veoma uspešnom, lečeći i do 80% pacijenata. Čoveka hipnotišu, sugerišu mu da će njegove bradavice nestati u roku od dva dana, i…dva dana kasnije, bradavice nestanu kao da ih nikada nije ni bilo!
Nije jasno kako ovaj efekt funkcioniše, mada nove hipoteze ukazuju na mogućnost da hipnoza na za sada nepoznat način dovodi do smanjenja dotoka krvi u zaraženo tkivo, što nasmrt „izgladni“ tumor. Podaci su još uvek veoma preliminarni, i ovaj efekt je još uvek jedna od većih misterija neuropsihoimunologije.
Percepcija snažno modifikuje efikasnost lekova. Postoji više studija koje su pokazale ovakav efekt, ali parafrazirajmo ovde jednu specifičnu radi ilustracije. Grupa ljudi je regrutovana da proceni dejstvo nove tablete protiv bolova (u stvari, u pitanju je bila obična šećerna pilula); stavljeni su u stolicu, data im je pilula, i bol je izazvan kroz blage elektrošokove na ručnom zglobu.
Jednoj grupi učesnika je rečeno da je ovo novi lek koji košta dva i po dolara po piluli. Među pripadnicima ove grupe, velika većina je prijavila da im je pilula značajno smanjila bol od šokova. Drugoj grupi je rečeno da je u pitanju novi lek čija cena je nedavno smanjena sa dva i po dolara na deset centi po piluli. Tek oko polovine učesnika u ovoj drugoj grupi je prijavilo da im je pilula pomogla. Cena leka direktno utiče na naše verovanje u njegovu efikasnost!
U dodatnim studijama, pokazano je da se drugim dodatnim aspektima može i još više manipulisati percepcijom bola. Na primer, ako učesnike studije dočeka profesionalna lekarka u belom mantilu, za njih pilula radi bolje; ali ako ih na vratima dočeka prodavačica obučena u farmerke i običnu majcu, pilula daleko slabije deluje.
Drugim rečima, kroz percepciju možemo ne samo proizvesti efekt (smanjenje bola samim tim što je data šećerna pilula), već možemo kroz naizgled nevažne stvari uticati na nivo te terapije. Povrh ovoga, dodatne studije su pokazale da se isti efekt pojavljuje i kod stvarnih lekova, onih koji imaju uticaj na fiziologiju organizma. Lekari sa urednom i profesionalnom ordinacijom imaju više pacijenata nego lekari koji rade u neurednim i neprofesionalnim uslovima – ne samo zbog izgleda i stila, već zato što lekovi koje prepišu bolje deluju.
Lečenje iglom. Nekoliko manjih studija akupunkture je pokazalo da ona značajno pomaže protiv određenih vrsta bolova u zglobovima i mišićima. Otud, neki su se zapitali da li možda ima istine u staroj Kineskoj priči o či energiji koja teče telom kroz određene linije, i koja može postati uzrok bolesti ako se pravilan tok energije prekine.
Da bi proverili ovo, organizovano je nekoliko većih studija. Pacijenti su nasumično podeljeni na dve grupe, i poslati da idu kod dve različite grupe akupunkturista. Jednu grupu su činili „pravi“ akupunkturisti, majstori tradicionalne Kineske medicine; ovi su bockali igle u či meridijane, po prastarim pravilima ovog načina lečenja. Drugu grupu su činili „lažni“ akupunkturisti, glumci koji su iglama pacijente bockali po principu slučajnosti.
I šta se desilo? Pacijenti su prijavili veliko smanjenje simptoma. Akupunktura im je mnogo pomogla… ali jednako za obe grupe. Dakle, bockanje iglicama je dovoljno da se čoveku pomogne; znanje Kineske medicine i poznavanje či meridijana uopšte nije potrebno.
No, da li je bockanje iglicama zaista toliko lekovito? U drugoj studiji (koja je testirala da li akupunktura pomaže ženama koje pate od simptoma menopauze), naučnici su poslali grupu pacijenata kod lažnog akupunkturiste koji ne samo što je namerno birao pogrešno mesto za bockanje, već je povrh toga koristio i lažne igle. Specijalno proizvedena igla bi dotakla kožu, ali ne bi nikada ubola, i ostajala je na mestu samo zbog malog parčenceta lepljive trake.
Rezultat? Mnogi pacijenti su doživeli značajno smanjene simptome, isto kao i kod onih koji su išli kod „pravog“ akupunkturiste. Sama činjenica da su išli na terapiju u koju su imali poverenja je bila dovoljna da ta terapija bude efikasna.
Parkinsonova bolest je veoma ozbiljan neurološki poromećaj, u kome jedna kritična grupa neurona u dubokom mozgu polako odumire. Ovo odumiranje dovodi do niza efekata, od kognitivnih do emocionalnih, mada su najvidljiviji fizički: bolesnik se veoma teško kreće, telo zauzima tipičnu povijenu pozu, a hod se pretvara u naizmenično vučenje stopala po podu.
Mada postoje lekovi kojima se simptomi Parkinsonove bolesti mogu potisnuti, njihova efikasnost se polako smanjuje kroz vreme dok na kraju ne postanu praktično neupotrebljivi. Jedan način kojim se bolest može umanjiti ili eliminisati nezavisno od lekova je takozvana “stimulacija dubokog mozga”, tehnika u kojoj se u mozak ugrade elektrode koje električnim impulsima menjaju aktivnost oštećenih struktura i olakšavaju voljne pokrete.
Ono što je zaprepašćujuće je da placebo efekt deluje čak i u ovom slučaju. Izvrši se operacija, i pacijentu se ugrade elektrode. Uključe se, i deluju: pacijent može da se normalno kreće. Onda se (u okviru podešavanja sistema) implant privremeno isključi, i pacijent se odmah ponovo ukoči. Ali sada, lekar može da izvede jedan trik: kaže pacijentu da je ponovo uključio elektrode, iako to nije uradio. Rezultat je da pacijent odjednom može da se kreće sasvim normalno! Iako mu i dalje nedostaju potrebni neuroni, iako su elektrode potpuno neaktivne, odjednom sve funkcioniše kako treba, samo zato što pacijent veruje da je implant uključen. Na žalost, ovaj efekt je privremen: nakon kratkog vremenskog perioda, čovek se opet ukoči, i jedini način da ponovo počne da se normalno kreće je da se elektrode zaista aktiviraju.
Materija nad umom
Nakon svih ovih primera, neko može da pomisli da su svi oni nadrilekari koji pričaju o „mentalnoj snazi“ i lečenju pomoću „pozitivnog razmišljanja“ možda u pravu. Na žalost, kao što je obično slučaj, istina je mnogo komplikovanija.
Prvi problem je privremenost, koja je lepo ilustrovana u poslednjem primeru. Iz opisa, mogli bi smo da mislimo da je Parkinsonova bolest u stvari psihološka, i da bi smo mogli da je lečimo tako što pacijenta ubedimo da on u stvari nije bolestan. Ali ovo ubeđenje može da ukloni simptome samo na kratko; mozak može da gura na silu neko vreme, očekujući pomoć elektroda; ali posle nekog vremena, ova „pomoć kroz samouverenost“ nije više dovoljna da nadmaši fizička ograničenja pacijentovih oštećenih nervnih mreža.
Drugi problem su arbitrarna ograničenja, kao što možemo ilustrovati sa primerom hipnoze. Ona deluje jako dobro na bradavice, koje su u principu virusom izazvani tumor. Ali pritom ne deluje uopšte na druge slične tumore – eliminacija mladeža pomoću hipnoze nikada nikome nije pošla za rukom. Na žalost, isto tako, hipnoterapija u okviru borbe sa kancerom se pokazala apsolutno neefikasnom.
Treći problem je nepredvidivost. Povremeno ljudi koji znaju da je nešto placebo ipak povremeno mogu imati snažnu placebo reakciju; dok istovremeno neki od ljudi koji iskreno veruju da se radi o stvarnom leku ne dobiju nikakav rezultat. Reproduktivnost placebo terapije je otud veoma niska, i nikada se ne može predvideti kako će bilo koji pojedinačni pacijent reagovati.
Privremenost, nekonzistentnost i nepredvidivost značajno otežavaju razumevanje i upotrebu placeba. Za modernu medicinu, on je većinom nezgodna nuspojava, nešto što zahteva dodatne studije i provere. Ako šećerna tableta može donekle da leči čoveka, kako onda da znamo koliki je efekat stvarne tablete? Moramo da vršimo beskrajne studije koje porede efikasnost pravog leka sa efektima placeba…
Povrh svega ovoga, imamo činjenicu da se u modernoj medicini placebo ne može često koristiti, bar ne efikasno. Ako lekar kaže pacijentu “ovo je šećerna pilula bez ikakvog dejstva, ali ako zaista verujete da će ona delovati, možda može da vam pomogne” – taj pacijent onda sigurno neće doživeti efekt placeba. Pojedini lekari mogu da povremeno lažu pacijentu i da mu kažu da mu daju lek dok mu u stvari prepisuju šećernu tabletu. Ali sistematična primena placeba je praktično nemoguća.
Što otvara vrata da placebo efekt iskoristi neko drugi – a to je, u današnjem vremenu, takozvana „alternativna i komplementarna medicina.“
“Alternativna” medicina
U medicinskim krugovima se često može čuti izjava da alternativna medicina u stvari ne postoji. Svaka terapija za koju se pokaže da je efikasna biva usvojena u okvire moderne medicine; ono što se pokaže nefunkcionalnim biva odbačeno. Samim tim, „alternativna medicina“ je prosto način da se kaže “terapije koje ne deluju.”
No, placebo efekt čini ovo malo komplikovanijim, pošto kroz njega alternativni pristupi mogu da proizvedu naizgled stvarne efekte. Homeopatija je, recimo, bazirana na idejama koje su na temelju osnovne fizike i hemije potpuno neodržive; no, prosečnom čoveku ona izgleda sasvim prihvatljivo, i otud homeopatska voda i šećerne tablete mogu da deluju kroz placebo efekt.
Ovo na prvi pogled ne izgleda loše: alternativna medicina predstavlja sistem kroz kog čovek može da manipuliše svojim podsvesnim mozgom i makar donekle upotrebi njegovu snagu lečenja. Nekoliko kapi vode iz bočice “homeopatskog leka”, ili par uboda iglicom od strane akupunkturiste…i razni problemi koji su zasnovani na imunopsihoneurološkim osnovama mogu biti rešeni. Istovremeno, kod takvih problema je moderna medicina često nemoćna, pošto su terapije usmerene na fizičke uzroke kojih kod pacijenta u stvari nema. Ovo je realno upotrebljiv modalitet, koga možemo nazvati „svetlom stranom“ alternativne medicine.
Ali na žalost, tu je i „mračna strana,“ koja paradoksalno sledi upravo iz takvih povremenih uspešnih lečenja. Pogledajmo jednu tipičnu situaciju, posmatrajući alternativno lečenje iz perspektive jednog prosečnog pacijenta koji nije svestan komplikacija koje proizvodi placebo.
Čovek već nekoliko godina pati od povremenih oštrih bolova u stomaku. Išao je kod raznih lekara i specijalista, ali bez uspeha. Niko nije mogao da mu pomogne ili da nađe uzrok oboljenja. I onda jednog dana ode kod akupunkturiste, bude izbockan, i…bude mu bolje! Onda ode opet, i opet, i opet…i na kraju ostane bez bolova, potpuno zdrav. Koje zaključke on iz ovoga može da izvuče? Nimalo nerazumno, čovek može da zaključi sledeće:
- lekari nemaju pojma, pošto godinama nisu mogli da izleče moj problem
- akupunktura funkcioniše
- otud, či energija stvarno postoji i stvarno teče kroz telo
- otud, prava medicina bi trebalo da se zasniva na kontroli toka či energije
- otud, moderna medicina iz korena greši u svom pristupu
Dodajmo na ovo neke sporedne, čisto statističke stvari koje čine modernu medicinu veoma zastrašujućom mnogim ljudima. Recimo, uzmimo hemoterapiju za kancer pluća u četvrtom stadijumu. Od svakih dvadeset ljudi koji su dobili ovakav rak, i onda odbili hemoterapiju, videćemo da će u roku od godinu-dve svih dvadeset biti mrtvi. Smrt od ovog raka je veoma spora, bolna i teška, užas za porodicu i prijatelje.
Ali šta se događa ako posmatramo dvadeset ljudi koji su dobili ovakav rak, pa onda prihvatili hemoterapiju? Devetnaest njih će i dalje umreti, namučivši se pritom od hemoterapije i njenih nuzefekata. Samo jedan od dvadeset će preživeti.
Koji su efekti ove statistike? Pa, imamo devetnaest porodica i grupa prijatelja koji su svojim očima videli koliko se bolesnik pod hemoterapijom jako namučio, i na kraju umro. Pošto će retko ko od njih videti takođe i smrt bez hemoterapije, oni će bol i patnju pripisati otrovnom leku. Ovih devetnaest porodica će o tome pričati drugima, i vrteti glavom nad užasom. Sa druge strane, imaćemo samo jednu jedinu srećnu porodicu koja je videla kako se njihov otac, majka, ili rođak namučio pod hemoterapijom, ali onda i pobedio bolest…
Kao rezultat, mnogo češće će se čuti užasne priče o hemoterapiji nego priče o izlečenju; i otud imamo veliki broj ljudi koji veruju da je hemoterapija potpuno besmisleno mučenje ljudi. Naravno, ovo nije tačno: pitajte tu dvadesetu porodicu da li je bolje da jedan u dvadeset preživi, ili da svi umru. Ali ljudi nisu svesni ovoga, i otud se stvara osnova za sumnjičavost i mržnju prema medicini.
Kada povrh ovakvih sumnji dodamo činjenicu da se mnogi ljudi “izleče” kod alternativnih lekara, dobijamo situaciju u kojoj nastaje čitav antimedicinski i antinaučni pokret. Na žalost, često nemoralno ponašanje velikih farmaceutskih kompanija doliva ulje na vatru, dajući dodatnu argumentaciju da je zvanična medicina zaista “pokvarena do srži”.
Možemo ukazati na četiri osnovne negativne posledice koje slede iz ovoga.
a) aktivizam ljudi koji imaju ovakva uverenja može da dovede do veoma loših odluka u društvenoj politici. Ovako nešto se, na primer, desilo u Južnoj Africi, gde je na vlast došao ministar zdravlja koji je pokušao da iz upotrebe izbaci antiviralne lekove protiv side, zamenjujući ih tradicionalnim lekovima (uglavnom baziranim na belom luku). Nije jasno koliko života je izgubljeno zbog ove kampanje, ali cifre su u hiljadama ili desetinama hiljada.
b) ovo širi antinaučni sentiment, i povećava sumnjičavost u sve grane nauke. Kada se ljudi pitaju za mišljenje o nekoj naučnoj činjenici, veoma mali broj ima vremena i prilike da izuči predmet dovoljno za formiranje nezavisnog mišljenja. Mnogo češće, verovaće se autoritetima; a ko je pacijentu veći autoritet od „terapeuta“ koji je proizveo „izlečenje?“
c) placebo efekt je koristan u nekim slučajevima; ali za većinu realnih bolesti nema dovoljnog efekta. Sumnjičavost i mržnja prema medicini i nauci dovodi do značajnog broja ljudi koji za sebe ili za svoju decu odbijaju normalne terapije, i umesto toga traže alternativne pristupe. Važno je primetiti da ovde nije u pitanju iracionalno ponašanje: u slučaju našeg gorepomenutog čoveka koga je akupunkturista izlečio od bolova u stomaku, nema ničeg nelogičnog u zaključku da će ga taj akupunkturista moći izlečiti i od raka ili visokog krvnog pritiska.
Neke posledice ovakvih zaključaka su tragikomične, kao u slučaju ljudi koji reklamiraju i koriste koloidnu emulziju srebra, koja pored raznih minornih oštećenja organa (srebro je ipak teški metal) povremeno proizvodi i sindrom trajnog sivljenja ili plavljenja kože. Ali previše često, posledice su prosto tragične. Bezbrojne su anegdote o pacijentima koji su nakon dijagnoze malog, lako izlečivog raka zaobišli terapiju i umesto nje tražili alternativne pristupe; samo da bi godinu ili dve dana kasnije bili dovedeni u bolnicu, sa kancerom koji se za to vreme raširio po celom telu, i koji je tada postao neizlečiv.
d) ovo je oblast u kojoj cvetaju kriminal i prevare. Bezbroj je nadrilekara koji proizvode “elektromagnetne uređaje,” „kvantne sisteme“ ili “biljne preparate” koje zatim skupo prodaju očajnim ljudima, pritom savršeno svesni da se radi o prevari. Ko može da razmišlja o novcu kada majka, ili sestra ili otac umire od raka? Kako se može propustiti nada koju ovi kriminalci prodaju zavodljivim rečima i još zavodljvijim „svedočenjima izlečenih?“
Placebo i moderna medicina
Da li moderna medicina može nekako da „preotme“ placebo od alternativaca, ili da makar donekle smanji potencijalnu štetu? Svakako, i to na nekoliko različitih načina.
Prvo i pre svega, imamo jedan kritično važan zaključak koga svaki lekar – ili naučnik, ili prosto zainteresovani skeptik – treba uvek da pamti. Naime, kada vam neki čovek kaže da je njemu mnogo pomogla homeopatija (ili akupunktura, ili srebrno-koloidalna terapija, ili bilo koja druga slična stvar) – on govori istinu. Taj čovek je imao problem koga je realno doživljavao. On je otišao kod alternativnog terapeuta, i dobio „lek.“ Nakon uzimanja leka, on se zaista osećao mnogo bolje.
Šta se onda desi kada naučnik odgovori na ovu tvrdnju onako kako mnogi od nas nas često umeju: podsmehom i komentarom kako je sve to čista glupost, ili sa objašnjenjem kako ta alternativna terapija ne može nikako da deluje? Kome će čovek verovati: svom sopstvenom iskustvu, ili rečima stručnjaka? Pošto snaga i sveobuhvatnost placeba nisu opštepoznati, većina ljudi ovakav podsmeh uzima kao dodatni dokaz da „lekari nemaju pojma,“ nakon čega njihova vera u alternativnu medicinu postaje još jača. Podsmeh od strane lekara je apsolutno najbolji način da se autoritet moderne medicine umanji a autoritet alternativaca poveća u očima pacijenata.
Drugo, možemo da se potrudimo da nađemo mesta na kojima placebo terapije mogu postati osnova za realnu medicinu. Uzmimo ovde jedan konkretan primer: primećeno je da terapije bazirane na placebu često trajno pomažu kod ljudi koji su doživeli teške traumatske povrede, i koji nakon njih pate od hroničnih bolova. Ali kako je moguće trajno izlečenje kroz placebo?
Opšta analiza je ustanovila da većina tako povređenih ljudi ograničava svoj život na mnoge načine:
- manje se kreću zato što ih kretanje dodatno boli; smanjeno kretanje onda slabi mišiće i proizvodi dodatne povrede i probleme.
- bol proizvodi stalni stres u svim drugim aspektima života; recimo, teško je ići na posao kada bol pritisne, a bez posla je teško normalno živeti na bilo kom planu. Stres zatim smanjuje sposobnost lečenja, i povećava količinu i nivo sekundarnih oboljenja.
- povređeni ljudi su često razmišljali o svom bolu i koncentrisali se na njega; a kao i sa svim drugim u životu, čovek postaje bolji u onim veštinama koje najčešće vežba. Čovek koji nesvesno vežba osećaj bola i koncentrisanje na njega postaje veoma dobar u osećanju tog bola, i sve mu je teže da ga ignoriše.
Ljudi sa ovakvim povredama često pokušavaju sve moguće terapije, ali na žalost, medicinske terapije usmerene protiv bolova obično slabo funkcionišu ili imaju jako teške nuzefekte. U poređenju sa time, vrsta „izlečenja“ koje sledi nakon placebo terapije, mada u osnovi privremena, po prvi put od trenutka povrede omogućava nekima od ovih ljudi da se zaista opuste, da se smire, da ponovo počnu da se kreću… Ovaj period manjeg stresa i boljeg kretanja je ponekad dovoljan da se telo delimično zaista oporavi, i da se smanji fokus na bol. A onda od tog delimičnog oporavka, sledi bolja aktivnost i manje stresa, pa još malo oporavka…sve dok na kraju ne stignemo do tačke na kojoj je ozdravljenje skoro potpuno, iako nikakve direktne terapije nije bilo, i efekt se odigrao potpuno na psihološkoj razini.
Placebo je proizvodio trajno izlečenje tako što bi oslobodio čoveka od navika i verovanja koje održavaju postojanje bolesti.
No, placebo je nekonzistentan – ove tehnike su delovale samo ponekad, i različito za svakog pojedinačnog pacijenta. Jedna grupa psihologa je otud na osnovu gornjih obzervacija formulisala veoma efektivnu kognitivno-bihevioralnu terapiju usmerenu ka promeni problematičnih navika i verovanja. I ova terapija danas kod velikog broja pacijenata sa hroničnim bolom daje odlične rezultate. Ljudi nauče da prestanu da organizuju svoj život oko svog bola, da prestanu da razmišljaju o njemu neprestano…i on se onda polako umanji, ili bar postane mnogo manji izvor stresa i negativnih činilaca u svakodnevnom životu.
Iz ovakvih primera možemo da zaključimo da placebo nije samo važan psihološki aspekt kliničke prakse, već i potencijalni izvor inspiracija za nove efikasne terapije u okviru već uspostavljenih modaliteta.
Treća stvar koju možemo uraditi je da od alternativnih terapeuta naučimo par lekcija o važnosti pažnje i razumevanja. Prosečan lekar razgovara sa pacijentom nekoliko minuta, onda mu prepiše lek bez daljeg objašnjenja, i pošalje ga u apoteku. Pacijent napušta ordinaciju bez ikakvog razumevanja: niti zna šta lek radi, niti kako radi, niti šta se njemu u stvari događa.
Uporedimo ovo sa homeopatom, kod koga konsultacija sa jednim pacijentom traje i po dva sata. U toku tog vremena pacijent ima prilike da detaljno objasni šta je problem, da pomene sve situacije i stvari u kojima ga taj problem ometa, da da sporedne detalje… Poznato je da jedna ovakva konsultacija sama po sebi može imati pozitivan efekt na zdravlje, kroz smanjenje stresa: čovek se prosto oseća bolje što je pričao sa nekim o problemu, i što ga je neko pažljivo slušao. Zatim, homeopata u tom periodu može da lepo i detaljno objasni svoje viđenje pacijentovog problema, da objasni kako će lek delovati, kako treba da se uzima, itd. Pacijent se oseća mnogo bolje, sigurnije, i ima mnogo veće poverenje u terapiju – što, kao što smo videli, direktno utiče na percepciju njene efikasnosti.
Sad, nerealno je očekivati da moderni lekar (koji ima mnogo više pacijenata) može da uloži istu količinu vremena u svakog pacijenta kao homeopate. Ali to ne znači da ne treba pokušati, ili da se iz ovog kontrasta ništa ne može naučiti. Lekar može da uloži dodatnih par minuta vremena i da pacijentu objasni problem razumljivim jezikom, i da objasni kako lek koga je prepisao deluje i kakve efekte pacijent može da očekuje. Ovaj mali trud je dovoljan da se ostvari veliki deo goreopisanih pozitivnih efekata, bez potrebe da se pregled pretvori u psihoterapeutsku sesiju. Umesto da se autoritet uzima kao nekakva fizička činjenica koja zrači iz belog mantila, bilo bi dobro kada bi se malkice veći napor uložio u njegovu proizvodnju i održanje.
Pored ovoga, da li se može još nešto uraditi? Aktivno proganjanje ili zabrane alternativnih pravaca u nekom generalnom vidu nisu realne opcije, pošto bi takvo ponašanje samo povećalo već prisutnu paranoju protiv medicinskog sistema, i potisnulo alternativu još dublje u senku, gde malverzacije postalju još lakše. Bolji pristup je obrnut: uslovna podrška za benignije pravce u alternativi, sa edukacijom na svakom koraku (“ne verujem u to što kažete, ali verujem da vaši pacijenti imaju koristi od vas; evo vam ovaj tekst, pa pročitajte sami zašto mislim to što mislim“), i sa obaveznim uslovom da se ozbiljni slučajevi moraju slati pravim lekarima.
Obrazovanje javnosti povodom prirode placebo efekta takođe može da pomogne. Razumevanje placeba umanjuje njegovu efektivnost, ali je ne eliminiše – čak i najveći skeptici povremeno mogu da uberu njegove plodove. Povećani nivo razumevanja može da pomogne ljudima da makar malo bolje razumeju gde se moderna medicina nalazi u odnosu na alternativnu, time smanjujući konflikt i paranoju.
Za sada, dalje od ovoga se teško može ići. Jednog dana, kada naše razumevanje mehanizama neuropsihoimunologije postane dovoljno dobro, moći ćemo njima direktno da manipulišemo. Ali do tog dana, placebo ostaje jedini način da tim mehanizmima pristupimo, a samim time u opticaju ostaje i alternativna medicina.