(Verzija ovog teksta je originalno objavljena u časopisu Galaksija Nova. Slika: Clickbait V1, Nemo Gould, upotrebljeno sa dozvolom umetnika.)
Gledajući trenutno stanje modernog sveta, možemo da primetimo visoke nivoe agresije, depresije, i anksioznosti. Ovo nije iluzija: mnogobrojne naučne studije pokazuju globalni porast mentalnih bolesti, pogotovo kod dece i adolescenata [1-5].
Ovakvi svetski fenomeni su kompleksni, i uključuju veliki broj ekonomskih, sociopolitičkih, i ekoloških faktora koje je teško jasno definisati, a kamoli promeniti; svakako, to su stvari koje nadilaze moć prosečnog čoveka.
Ali postoji i jedna grupa uzroka koju nalazimo na tački dodira između strukture našeg mozga i strukture modernih medija. Ako ove mehanizme razumemo, možemo itekako na njih da utičemo, i da tako sebi makar donekle poboljšamo život. Pogledajmo detaljnije.
Dopaminski tobogan
Većina nas je već čula za dopamin, supstancu koja u našem nervnom sistemu učestvuje u velikom broju procesa. Ako krenete da čitate naučnu literaturu, videćete da dopamin reguliše sposnobnost aktivnog ponašanja i razmišljanja; namerno kretanje; motivaciju; razlučivanje uspeha i neuspeha, kazne i nagrade; spavanje i proizvodnju snova; opšte raspoloženje; kontrolu fokusa pažnje; funkcionisanje radne memorije; učenje bilo čega novog [6-8]. Može se učiniti da je dopamin umešan u praktično svaki aspekt života.
Ali ako pogledamo pažljivije, videćemo da je dopamin vrlo retko uzročnik bilo kog od svih tih procesa. Njegova uloga je odredi koje funkcije izlaze u prvi plan po važnosti: koje stimulacije naših čula će zaista dopreti do svesti, koji pokret od svih mogućih će naše telo napraviti, koja od mogućih reakcija i emocija će biti viđena kao najbitnija. Drugačije rečeno, dopamin je signal kroz kog mozak zna šta je zapravo važno u svetu, a šta nije. Šta treba naučiti, a šta se može zaboraviti. Na šta paziti, šta ignorisati.
Uzmite čoveka koji pokušava da ubaci loptu u koš. Ako pogodi, njegov mozak će ispustiti malo dopamina, nakon čega sledi osećaj zadovoljstva i uspeha. Ako promaši, to takođe proizvodi dopamin, nakon čega sledi osećaj iritacije – ali i pažnja koja je neophodna da se iz te greške nauči kako da se lopta sledeći put bolje baci. Same emocije zadovljostva ili nezadovoljstva proizvode drugi sistemi u mozgu; dopamin određuje koje od njih će biti svesno uočene i kojima će biti pripisan značaj.
Ako posle bačene lopte ne bude skoka u dopaminu, čoveku prosto neće biti stalo da li je lopta pogodila koš ili nije. Njegov stav prema toj lopti i tom košu neće biti ni pozitivan ni negativan, već prosto… neće ga zanimati ishod, niti će moći da sebe natera da obrati pažnju na detalje i uzroke tog ishoda.
Ovaj mehanizam je od kritične važnosti za naše funkcionisanje u svakodnevnici. Mi smo stalno okruženi raznim događajima, rečima, sećanjima, mislima, situacijama, i obzervacijama. Mali pulsevi dopamina prate one stvari koje izbijaju na vrh, koje smatramo bitnim i smislenim. Poljubac voljene osobe, nova epizoda omiljene serije, dobra večera sa prijateljima… sve što nam je važno, prepoznajemo kao važno zato što to mozgu daje privremenu dozu dopamina.
Velike doze dopamina u normalnim okolnostima prate velike i važne događaje, u kojima su svest i emocije posebno fokusirane i izražene. Ovo mogu biti pozitivna iskustva (visoke emocije tokom venčanja, prva reč deteta, trenutak nekog velikog ličnog ili poslovnog uspeha), ali mogu biti i negativna (saobraćajna nesreća, vest o smrti člana porodice): u oba slučaja, veliki oslobađanje dopamina u mozgu privremeno potiskuju sve druge misli i emocije iz našeg uma, i sve se fokusira na trenutnu krizu..
Ovde leži i jedna velika mana celog mehanizma. Naime, ako dopamin određuje šta nam je važno i šta smatramo bitnim – šta se desi ako možemo da uradimo nešto što nam garantuje veliki puls dopamina?
Ekstreman oblik tog scenarija možemo da vidimo kod ljudi koji postanu zavisnici od droga [7-9]. Kokain i amfetamini proizvode zavisnost tako što direktno oslobađaju ogromne količine dopamina u mozgu; heroin i druge opojne droge to rade indirektno. Mozak se brzo prilagodi na te nove, visoke nivoe; svakodnevne stvari koje su prethodno bile važne sada ne mogu da oslobode dovoljno dopamina da bi bile primećene, i postaju nebitne. Porodica, prijatelji, ambicije, emocije, sve leti u pozadinu u poređenju sa sledećom dozom droge, jer samo droga može da postigne te nove, prethodno nedostižne visine.
Ali nisu nam uvek potrebne droge. Bilo šta što dovodi do snažnog povećanja dopamina može da izazove slične efekte. Ljudi mogu da postanu zavisni od praktično bilo čega što im garantuje dozu dopamina, pogotovo ako makar povremeno ta doza bude zaista velika.
Za primer ovakve vrste zavisnosti svratite u svoju lokalnu kladionicu. Naćićete tamo mnoge ljude koji su očajni i isceđeni, koji nekad doslovno plaču dok uplaćuju opkladu. Ali ne mogu da se zaustave: njihov mozak se prilagodio nivoima dopamina koji su veći nego što bilo šta drugo u svakodnevnom životu može da proizvede. Fudbalska utakmica je ranije bila okej zabava; sada bez opklade postaje dosadna i nebitna. Sa opkladom, sve je drugačije. Svaki potez, svaka razmena lopte, sve proizvodi snažne doze dopamina – jer sada je to važno, veliki novac leži na tome. Kada dođe do gola, bez obzira na koju stranu, doza postaje ogromna. Čovek oseća živ i prisutan, sve druge brige blede u pozadinu.
Kockanje je primer ponašanja koje izaziva zavisnost kod značajnog broja ljudi, kroz iste sisteme u mozgu kroz koje nastaje i zavisnost od „klasičnih” droga [10]. Nije jedini takav slučaj: ljudi mogu da postanu zavisni od bilo čega što proizvodi sličnu strukturu skokova u dopamine. Tako imamo ljude zavisne od seksa, zavisne od adrenalina, i – ključno za ovu današnju diskusiju – zavisne od besa.
Razmislimo malo o važnosti ove stvake: da bismo postali zavisnici, nije potrebno da počnemo da uzimamo neku zabranjenu supstancu. Dovoljno je da upadnemo, ili budemo uvučeni, u neku shemu ponašanja koja proizvodi iste hemijske kaskade u našem mozgu.
No, droga i kocka zahtevaju da se osoba upusti u te stvari namerno, i da onda nastavi nakon prvih gubitaka, i da ignoriše društveni pritisak koji osuđuje takve oblike zavisnosti. Da li je moguće navesti ljude da postanu zavisni bez voljnog upuštanja u rizične stvari, bez osude od strane drugih ljudi oko sebe, polako, postepeno, svakodnevno? Da li se ovi mehanizmi mogu upotrebiti da nas navedu na samodestruktivna ili društveno destruktivna ponašanja… a da mi to i ne primetimo?
Zavisnost od besa
Ako se nađete u situaciji nagle opasnosti – recimo, neko vas iznenada fizički napadne – vaše telo će odmah proći kroz niz paralelnih promena. Biće potisnut osećaj gladi i žeđi, srce će se ubrzati i krvni pritisak će skočiti, bubrežne žlezde će osloboditi adrenalin, povećaće se nivo kiseonika u krvi, mišići pripremiti za nagli napor…
Sve ove promene kontroliše hipotalamus, malecni deo mozga koji se nalazi u samom centru naše glave, skoro direktno iza očiju. Hipotalamus takođe može da pokrene naše emotivne centre, i time bira koja će biti naša reakcija na opasnost: da li ćemo se razbesneti i početi da se borimo – ili ćemo se uplašiti i početi da bežimo. Pogotovo u slučaju agresije, veliki deo kontrole koju hipotalamus vrši nad drugim delovima mozga se odvija kroz indirektno oslobađanje visokih količina dopamina. Kao što smo videli u prethodnom tekstu, taj dopamin nam fokusira pažnju na relevantne aspekte situacije, i omogućava nam da doživimo snažne emocije koje prate krizu (bez obzira da li je reč o agresiji ili strahu).
Naravno, ljudi nisu jednodimenzionalne mašine kod kojih puls dopamina automatski proizvodi refleksna ponašanja. Drugi delovi mozga modifikuju našu reakciju u skladu sa kontekstom ukupne situacije (ovde je pre svega bitan prefrontalni korteks, deo mozga koji se nalazi direktno iza čela, i u kome se, uprošćeno govoreći, nalaze centri odgovorni za samokontrolu).
Naša spobnost da sagledamo širi kontekst tokom emotivne situacije proizvodi razne neobične aspekte ljudskog ponašanja i kulture. Uzmimo kao primer horor filmove: zašto bi neko živo stvorenje namerno izabralo (i platilo ulaznicu!) da im nešto proizvodi snažan osećaj straha? Takvo ponašanje postaje razumljivo tek kada uzmemo u obzir goreopisani dopaminski sistem. Na ekranu iskoči ubica i napadne glavnog lika; mi u sali bioskopa skočimo u uzbuđenju, dobijemo snažnu dozu dopamina koja nam fokusira pažnju, i dovede do osećaja prisutnosti, osećaja da smo stvarno živi. Pritom, naš prefrontalni korteks razume da je to samo film, tako da ovo uzbuđenje ima svoje granice; možemo da se kontrolišemo, da „smanjimo doživljaj” do nivoa gde dobijamo više dopamina nego u svakodnevnom životu, ali ne toliko da to proizvede stvarnu tešku emocionalnu reakciju sa dugotrajnim traumama i posledicama. Oni koji ne mogu da postignu to smanjenje emocija generalno spadaju u grupu koja ne voli horor.
Ali ti procesi samokontrole imaju svoje granice, koje se možda najlakše mogu objasniti kroz seriju eksperimenata koji su rađeni na miševima.
Pošto hipotalamus takođe kontroliše i mnoge druge osnovne funkcije tela (ukljujući tu i početak puberteta kod dece, početak i održavanje trudnoće kod žena, trajanje menstrualnog ciklusa, osećaje gladi i žeđi, itd.), on je već više od sto godina fokus naučnih istraživanja. Radi vršenja raznih daljih eksperimenata, neuronaučnici su kroz decenije polako naučili kako da postave precizne elektrode u hipotalamus miševa, i da zatim stimulišu specifične funkcije, izazivajući ili potiskujući glad, žeđ, seksualni poriv, ili… agresiju [11].
I tu možemo uočiti nešto zabrinjavajuće. Naime, ako uzmete iz grupe miševa jednog malog i mirnog, koji se uvek povlači i beži, i stavite ga u kutiju sa nekim mišem-siledžijom koji se uvek tuče – taj mirni će da dobije batine. Posle toga, on će se bojati ne samo siledžije, već i te kutije u kojoj se loše proveo. Ako ga posle par dana vratite na mesto tuče, čak i ako tu više nema siledžije, miš će se ukočiti od straha.
Ako istog takvog miša stavite sa siledžijom i veštački (elektrodama) pokrenete aktivnost centara za agresiju u hipotalamusu, mirni miš odjednom postane agresivan, počne da se tuče, i ponekad čak i uspe da prebije siledžiju! No, bez obzira da li je dobio bitku, on opet pamti tu kutiju kao loše i strašno mesto. Ako ga vratite tamo… ukoči se. U jeziku nauke, odbrambena agresija je negativan stimulus, tj. biti besan dok se braniš od napada je loše iskustvo.
Ali. Ako tog mirnog miša stavite u kutiju sa nekim drugim koji je isto miran. I ako zatim pokrenete centre za agresiju… naš mirovnjak odjednom sam postane siledžija, i počne da mlati svog suseda bez ikakvog povoda. Još važnije, on će sada pamtiti ovaj događaj kao pozitivno iskustvo, i ako dobije priliku, namerno će tražiti tu kutiju u kojoj se tuča desila. Drugim rečima, napadačka agresija se doživljava kao pozitivan stimulus.
Što je još gore, ako se ova iskustva nastave, skoro jedan od pet miševa (19%) vrlo brzo počne da pokazuje znake zavisnosti od agresije, aktivirajući iste prethodno opisane dopaminske mehanizme u mozgu. Miševi počnu da ignorišu hranu, piće, i sve druge važne stvari, i ulažu veliki napor da nekako ponovo dođu u situaciju gde mogu da besno napadaju druge slabije miševe [11-13].
Hipotalamus je jedan od najstarijih delova mozga, prisutan sa praktično istom strukturom i funkcijom kod svih kičmenjaka, čak i kod riba i gmizavaca. Ljudski hipotalamus nije drastično drugačiji od mišjeg [14], tako da nije iznenađujuće što i kod ljudi vidimo slične impulse.
Mnoge psihološke studije su pokazale da značajan broj ljudi namerno traži priliku za agresiju, i da situacije u kojima mogu da ispolje bes doživljavaju i pamte kao pozitivna iskustva [15-20]. Čovek se izdere na nekog drugog, i odjednom mu je lakše; manje je pod stresom, oseća se življe, čini mu se da svet ima više smisla. Dogod je agresija napadačka, i nije odbrambena, ona je prijatna, po vrlo sličnim principima kao što ljubiteljima horor filmova prija strah.
Pravedni bes je ovde posebno dobar: skoro svi ljudi tokom detinjstva i tinejdžerskih godina, a mnogi i tokom celog života, maštaju o situacijama u kojima mogu rečima ili delima da „spuste” nekog zlog ili glupog, nekoga ko je to zaslužio. Setite se koliko puta ste videli nekog političara ili javnu ličnost kako kaže nešto posebno ubitačno protiv svog protivnika – na šta ljudi u okolini reaguju sa divljenjem, „u, brate, kako ga je sahranio!” Svi volimo taj osećaj.
Volimo ga toliko da on, slično kao kockanje, može da postane izvor zavisnosti. Nešto što tražimo, nešto što počne da prevazilazi naša svakodnevna iskustva, što nam predvidljivo i redovno daje veće doze dopamina.
A kada negde ima droge, naćiće se i diler.
Algoritam litice
Svaka mediijska kuća ima troškove. Potrebno je pokriti troškove kirije, platiti zaposlene, rešiti poreze, plus napraviti zaradu za vlasnike. Ranije, ovo su velikim delom pokrivale različite vrste pretplate i prodaje fizičkih kopija novina. Danas su pretplate ostale kao delimičan izvor za neke od najvećih medijskih institucija – ali većina prihoda dolazi od prodaje reklama.
Pošto zarade nikada nema suviše, prvi potez je uvek da se ugura što više reklama. Više reklama, više para dolazi! Ali tu postoji granica: ako se pretera, čitaoci više ne mogu da prate tekst, i odu na neko drugo mesto. Što medijskim kućama i društvenim mrežama pravi problem: kada se postigne maksimum reklamnog prostora, kako onda dalje povećati profit?
Vrednost svake reklame zavisi od broja čitalaca; što više ljudi vidi reklamu, to se ona može skuplje naplatiti. Otud, uvek se moraju tražiti načini za privlačenje većeg broja čitalaca. Time dobijamo klikbejt naslove („nećete verovati šta je vaša omiljena pevačica juče rekla!”), ekskluzive, insinuacije, šta god treba, samo da se privuče više očiju. Više čitalaca, više para dolazi!
Oni čitaoci koji dođu se moraju što duže zadržati. Čovek koji pročita jedan tekst će videti deset reklama. Ako ostane na sajtu i pročita još tri teksta, videće još trideset reklama! Više para dolazi!
Neke od najvećih kompanija u današnjem svetu (Facebook, Google, TikTok…) u potpunosti zavise od reklama za efektivno sve prihode. Ne treba da nas čudi činjenica da su ogromne količine novca i napora uložene u optimizaciju algoritama za privlačenje i zadržavanje pažnje. Šta će vam biti prikazano, kojim redom, koje sugestije ćete dobiti: sve je optimizovano do poslednjeg detalja da vam zadrži pažnju.
Ovo se najčešće radi kroz masovna uporedna istraživanja. Kompanija napravi nekoliko desetina ili čak stotina varijacija na temu svoje aplikacije ili svog sajta. Svaka različita verzija se prikaže hiljadama korisnika, nakon čega se meri koliko su bile efektivne u skupljanju i zadržavanju pažnje. Oblici koji se najbolje pokažu postaju novi standard, i nova osnova za sledeću turu razvoja i varijacija.
Kroz taj proces veštačke evolucije, mic po mic, moderni mediji su naučili kako da ljude navuku na dopaminski tobogan.
Jao vidi kako je preslatka ova maca (mozak pušta dopamin). Au, vidi ovu vest iz rata u Ukrajini (mozak pušta dopamin). Jao vidi kako je smešan ovaj pas koji je promašio vrata, hahaha (mozak pušta dopamin). Uh kakve gluposti priča ovaj tip koga nisam video još od osnovne škole (mozak pušta dopamin), baš me je razbesneo (mozak pušta još dopamina), sad ću ja njemu da ljutito odgovorim (mozak pušta još više dopamina)! Uh, vidi ovaj muzički spot…
I tako u beskraj. Uvek ima još stvari koje se mogu videti, lista nema kraja.
Ako čovek upadne u grupu koja zastupa suprotno mišljenje, on će tu moći da besni, ali će se takođe i osećati napadnutim. Setite se onog eksperimenta sa miševima, i kako je odbrambena agresija negativna stvar? Susret sa velikim brojem neistomišljenika bi bio neprijatno iskustvo, i rizik da će korisnik napustiti sajt. A ako ode, onda bi prestao da gleda reklame, ne bi više doprinosio prihodima. To se ne sme dozvoliti!
Otud, jako je važno da se čovek izloži mišljenjima koja se uglavnom slažu sa njime, drugim ljudima koji će mu potvrditi ono što već veruje. Ti će ga takođe ljubazno uputiti na dalje tekstove i video snimke (sa reklamama!) koji će ga još više vezati za to mišljenje, i time ga navesti da još vernije čita dalje o toj temi (i gleda još reklama!).
Ljudi sa suprotnim mišljenjima će biti pušteni na uvid samo povremeno, radi proizvodnje besa. Dogod ih vidi kao manjinu, čovek se oseća kao da je njegovo mišljenje potvrđeno i dokazano, ne mora da svoj stav očajnički brani. Njegov bes ostaje onaj agresivni, napadački, čime hrani dalji razvoj zavisnost.
Svakoj osobi se može dati bezbroj razloga za bes. Ako danas ima nekih loših vesti iz vaše okoline, super. Evo vam korumpirani političar, ljutite se. Evo vam priča o nepravdi učinjenoj nekoj samohranoj majci. Ljutite se! Najbolje je kada može da se kaže da neko nešto radi našoj deci, to je garantovan izvor baš snažnog besa.
Mnogi ljudi ostanu na tom nivou, i uspeju da makar donekle ograniče skrolovanje. Ali određen broj se postepeno navikne i ogugla na ovakve stvari. Isto kao što narkomanu treba sve više i više droge, ovakvim zavisnicima postaje potreban sve veći i veći izvor besa. Ako dođe do tačke u kojoj uobičajeni izvori više nisu dovoljni, tu se zamka potpuno zatvara: jer ta osoba više ne može da normalno funkcioniše bez snažnih stimulacija koji povećavaju bes, oslobađaju dopamin, i time čine život smislenim.
Isto kao kod narkomana i kockara, stvarni svet postaje samo nevažna senka. Jer ono što čitaju i gledaju postaje mnogo značajnije, mnogo punije, mnogo smislenije. Čovek se ne oseća živim dok jede večeru sa ženom i decom, ili dok stoji u redu da plati struju, ili dok radi; oseća se živim kada besni protiv zlih sila koje izazivaju oluje HAARPom, ili koje prskaju otrove sa neba, ili koje sarađuju sa vanzemaljcima ili sa Sotonom (šta već treba). Svakodnevni svet je siv i mračan, ali svet u kome nas lažu da je Zemlja okrugla, u kome indoktriniraju decu da peru ruke iako virusi i bakterije ne postoje, u kome lekari kriju lekove za rak – to je svet pun boja, pun značaja, u kome dan proveden pred tastaturom postaje dan u kome je urađeno nešto zaista važno.
Nema dna. Uvek se može naći sledeća meta, koju će algoritmi da izaberu tako da ubode vaše želje i vaše preference. Ljudima kojima su priče o ravnoj zemlji suviše smešne, teorije o zlu vakcinacije možda mogu biti privlačne. Ako to ne pliva, imamo masonske zavere. Ako ni to ne ide, biće nešto drugo, nešto mora da vas ljuti.
Ni obrazovanje nije potpuna zaštita protiv ovog problema. Algoritmi će upotrebiti doslovno iste informacije da napadnu i stručnjake, i to vrlo efikasno. Možete, na primer, u raznim grupama videti ljude kako besne što nas „prskaju iz aviona.” Ti ljudi dele tekstove sa „dokazima prskanja,” i ljute se na naučnike i stručnjake koji im eto „lažu.”
Istovremeno, zastupnici nauke u svojim grupama besne na teoretičare zavera koji promovišu neistine, i na te iste tekstove i snimke u kojima se prenose dezinformacije. Ulaze u svađe u komentarima, pišu svoje tekstove i analize. Za vlasnike društvenih mreža ova razlika nije bitna, jer obe grupe dobijaju dozu besa, nastavljaju da skroluju, i nastavljaju da gledaju reklame. Svađa između ovih grupa je čist izvor zarade.
I što je najveći štos, sve ovo se odigralo bez zavera ili spoljne organizacije. Algoritme koji drmaju svetom nije napravio neki zli genije, već stotine inženjera koje gledaju da povećaju „zadržavanje” korisnika za po koju dodatnu sekundu sa svakim unapređenjem algoritma. Ovo se desilo prirodno i neizostavno iz najprostijih principa ljudske prirode. Ljudi se mogu navući da budu zavisni od besa, drugi ljudi mogu da profitiraju od toga, gotova priča. Ništa drugo vam ne treba. Da je Hana Arend živa danas, imala bi u ovome još jedan savršen primer banalnosti zla.
Dubine vrtloga
Izaberimo namerno jedan primer koji će u našim krajevima zvučati zaista suludo: veliki broj Amerikanaca, možda i par miliona, veruje da rat u Ukrajini uopšte ne postoji. Nema Ruskih trupa, nema vojske, nema nikakvog bombardovanja, nikakvog sukoba, nikakve pucnjave, nikakve smrti. Sve su to izmislile sile koje upravljaju medijima, na svim snimcima su samo glumci i specijalni efekti, ništa se u stvari ne događa. Lažu nas. Sve nas lažu, ništa nije istina, sve je izmišljeno. Zašto to rade, zašto lažu? Pa… ima raznih predloga, ali nije u stvari bitno, bitno je da sve lažu, i bitno je da treba da budemo besni što nas lažu!
Možete na ovo da se nasmejete, i kažete „pa dobro, to je baš ekstremno.” Ali uporedite to sa pričama koje se šire kod nas, a koje takođe nemaju nikakve veze sa životom.
Recimo, u silnim antivakserskim grupama, ljudi znaju da su kovid vakcine opasne, jer vide bezbroj priča o ljudima koji su umrli od vakcina. Oni znaju da vakcinisani sportisti padaju mrtvi levo i desno. Potvrđeno i dokazano, videli su stotine slika, videa, i kratkih tekstića na tu temu.
Ako tim ljudima kažete da 95% vakcinisana Portugalija nema masovne grobnice, smejaće vam se. Ako im kažete da se može lako proći kroz liste fudbalera ili košarkaša iz 2019. i videti da nema masovnih gubitaka od tada do danas, počeće da vas pitaju ko vas plaća. A ako im predložite da sami provere filmove koji im se uvaljuju, i svojim očima vide da su to montaže snimaka koji nemaju nikakve veze sa vakcinama, i koji su često snimani godinama ili decenijama pre pandemije… dobićete psovke i uvrede.
Zašto bi vama verovali, a ne stotinama svojih „prijatelja” sa društvenih mreža, koji im svi potvrđuju priču o zlu vakcina, i šalju beskonačne tekstova prepune „dokaza?”
U primeru iz Amerike, koje su posledice za ljude koji ne veruju u Ukrajinski rat? Članovi tih grupa će možda jednog dana osetiti malo sramote što su tu tako pisali, ali možda i neće; ništa drugo im neće biti.
A koliko nas koštaju antivakserske priče? Države Balkana vode svet po broju umrlih od kovida, da i ne pričamo o broju ljudi sa trajnim posledicama koji se vuku kroz zdravstveni sistem. Sada nam se sprema i epidemija morbila, jer je internet našim mudracima rekao da MMR izaziva autizam (iako u stvari dobro znamo da autizam nastaje pre rođenja i pre bilo kakve vakcinacije).
U drugim grupama, ljudi znaju i jedni drugima potvrđuju da nas mračne sile direktno truju, iz aviona, iz kamiona, svuda bre! I kao rezultat imamo napade na radnike gradske čistoće tokom prskanja protiv komaraca. Nije bitno što možete da im doslovno pokažete šta ide u sprej, znaju oni istinu, nećeti vi njih tek tako upecati!
Vrtlog algoritama vuče sve veći i veći broj ljudi ka dubinama u kojim stvarnost više nije moguća. Na tom mestu, apsolutno sve na svetu postaje laž i zavera, osim jedine istine koja je data na društvenim mrežama. Život postaje opsesivno skakanje od jedne do druge teme, sa neprestanim besom na neke ljude ili organizacije koje su odgovorne za… šta god je trenutno fokus pažnje.
Ako zabeležite zavere i skandale o kojima se besni danas, videćete da će oni sledeće godine biti velikim delom potpuno zaboravljeni. Bes će biti usmeren protiv nečeg novog, i biće deljena nova lista užasnih stvari koje nam „oni” rade. Jer sama meta besa nije zapravo bitna; cilj je bes, sam po sebi.
A ako neka spoljna sila zaista želi zlo našem narodu i državi? Dovoljno je da puste glasinu na društvene mreže, i naćiće spremne sabotere da uništavaju i napadaju šta god treba. Već su se desili napadi na medicinski sistem, na komunikacionu infrastrukturu, pa čak i na električne mreže (u Americi je već bilo krajeva u kojima je stotine hiljada ljudi danima bilo bez struje, zato što su glasine na Telegramu i TikToku dovele do oružanih napada na trafo stanice).
Da i ne ulazimo u štetu koju ovi ljudi čine samima sebi i svojim životima. Njima se najviše prodaju nadrilekovi, oni najviše umiru od izlečivih bolesti, ostaju bez znanja i informacija potrebnih za napredovanje u modernom svetu, i svojim neprestanim besom uništavaju sopstvene prijateljske i porodične veze.
Balansiranje mreža
Naravno, u svetu ima malo prostih stvari, pa i ovde može da se nađe druga strana medalje. Društvenim mrežama se mogu širiti i dobre stvari. Možemo da organizujemo skupljanje novca za lečenje bolesnih. Možemo da upoznamo ljude koji žive daleko, misle drugačije od nas, i da kroz takva poznanstva proširimo svoje vidike. Možemo da održimo prijateljstva koja bi se inače ugasila, što je posebno važno za nas koji održavamo te veze preko granica ili preko okeana. Starijim ljudima, pogotovo onima koji žive sami, društvene mreže mogu pomoći da se osećaju manje usamljeno, i da bolje održavaju mentalne sposobnosti [21, 22] (mada ima i detaljnih analiza koje pokazuju da su ovi efekti prilično mali i nejasni [23, 24]).
Sva ta priča o dopaminu, besu, i zavisnosti može biti zanimljiva, ali koliko nas to zaista objektivno košta?
Imamo tri kategorije merenja. U prvom koraku, korelaciji, možemo da uporedimo osobe koje ne koriste društvene mreže, one koje ih koriste povremeno, i one koji ih koriste aktivno i intenzivno [3, 25-28]. Rezultat je komplikovan, ali prilično jasan: pola sata do sat interneta može da bude čak i dobro za raspoloženje. Ali više od sat vremena već vodi u probleme, pogotovo ako se radi o aktivnom korišćenju (ne samo čitanje, već ulaženje u rasprave). Ovo je posebno vidljivo kod tinejdžera i adolescenata, gde procenat dece sa depresijom raste sa 10-15% kod dece koja slabo koriste internet, do 35-45% kod one koja provode više sati na telefonu ili kompjuteru svaki dan.
Ali korelacije imaju veliku manu, jer ne mogu da direktno pokažu uzročnost. Možda nije tačno da društvene mreže proizvode depresiju, već depresivni ljudi provode više vremena na društvenim mrežama?
Možemo zato da dodamo podatke koji nisu tako prosti: recimo, kada su pre desetak godina različita mesta u različito vreme dobijala pristup Fejsbuku, talas depresije u svakom mestu je uvek sledio tek nakon tog pristupa [29], kao prateća senka.
No, najsnažniji dokazi slede iz kliničkih studija, i u ovom polju na sreću imamo nekoliko prilično snažnih. Pošto nije moguće napraviti studiju u kojoj bi se društvene mreže uvele u u svet u kome one ne postoje, pristup je obrnut: od ljudi se traži da prestanu sa korišćenjem društvenih mreža, i onda se mere efekti tog prestanka.
Najveća od ovih studija je od ljudi tražila da prestanu da koriste Fejsbuk mesec dana [30]. Druge su tražile samo nedelju dana prestanka [31, 32]. Efekti su različitih veličina, ali su u principu isti: ljudi koji su smanjili ili prekinuli korišćenje društvenih mreža postali zadovoljniji životom, i smanjili su im se i nivoi depresije i nivoi anksioznosti. Čak i sa tako kratkim intervencijama, ovo su značajne promene, koje su jasno vidljive i samim učesnicima. U najvećoj studiji [30], nakon mesec dana bez društvenih mreža, veliki broj učesnika je odlučio da se nikada ne vrati – jer su se prosto osećali drastično bolje.
Postoji samo jedna studija značajne veličine koja tvrdi donekle suprotno [33]. U ovoj studiji (koja se često navodi kao dokaz da su društvene mreže bezopasne), traženo je da se od korišćenja odustane na samo jedan dan – nakon čega nije bilo poboljšanja, već su se ljudi osećali izolovano i usamljeno u nedostatku kontakta na koga su navikli. Ali jedan dan je prosto prekratak period da se bilo šta zaista promeni.
Ukupno, može se sa prilično velikom dozom sigurnosti reći da bi većini ljudi dobro došlo da ograniče sebi pristup internetu generalno, a pogotovo pristup društvenim mrežama (i drugim aplikacijama u kojima se može aktivirati beskrajni dopaminski tobogan). Mada je najveći broj studija rađen na primeru Fejsbuka, isti principi važe i za Viber grupe, za komentare na novinskim sajtovima, Telegram, YouTube, TikTok…
Za one koji provode najviše vremena pred ekranom, svađajući se sa ljudima koji ne poznaju, i koji prepoznaju same sebe u priči o zavisnosti od besa – napuštanje društvenih mreža može da drastično poboljša kvalitet života.
Širenje depresije
Jedna od uvodnih scena iz genijalne knjige „Dobra predskazanja” (Teri Prečet i Nil Gejman) može da posluži kao savršena završna ilustracija:
Sastaje se grupa demona u ponoć na groblju. Jedan od njih kaže „danas sam naveo sveštenika da pomisli bludne misli.” Drugi kaže „danas sam naveo računovođu da proneveri novac.” Treći kaže „danas sam oborio mrežu za mobilne telefone u Londonu.”
Prva dvojica ne razumeju šta ovaj treći priča, niti šta to zapravo znači, niti zašto bi njihov saborac gubio vreme na takve gluposti. Ali taj treći demon je postigao daleko najveću količinu zla. Jer ako padne mobilna mreža Londona, koliko desetina hiljada ljudi će propustiti pozive, sastanke, i podsetnike? Koliko će ih zbog toga biti besno i nervozno; i koliko hiljada će taj bes i nervoza preneti u svađe, tuče, i druga veća zla? Moderni demon razume da najveću količinu zla može da napravi tako što poremeti mreže koje povezuju ljude.
Efekat modernih internet medija ne zahvata samo ljude koji su najviše pogođeni, već „curi” i u sve druge oko njih. Čovek koji je potpuno zaobišao zamku dopaminskog tobogana može da sam izbegne direktne posledice, ali bes i mrzovolja ljudi koji ga okružuju će ga zakačiti u toku komunikacije i u toku svakodnevnog života. Ovo je stvar koja za sve nas ima cenu.
Loše posledice preteranog korišćenja interneta ne slede samo zbog zavisnosti od besa, i zbog stalnih udara dopamina. Tu su i indirektni gubici, jer vreme koje uložimo u internet mi ne ulažemo u sve druge stvari koje bismo mogli raditi. Fizička aktivnost, druženje sa voljenim ljudima, hobiji, održavanje i poboljšanje našeg životnog prostora, sve male stvari koje čine veliki deo zadovoljstva životom – za sve njih imamo manje vremena i snage, jer smo energiju potrošili pred ekranom. A da i ne govorimo o opštim efektima povećanja mržnje među različitim političkim i etničkim grupama: jer kada mnogo ljudi provodi veliki deo dana besneći na druge članove društva… ozbiljni razgovori postaju mnogo teži.
Pokušajte sami. Ako koristite internet više od dva sata na dan, ili ako koristite društvene mreže više od sat vremena dnevno… pokušajte da to smanjite, ili da potpuno eliminišete na neko vreme. Nedelju dana. Mesec dana ako možete. Šest nedelja u idealnom slučaju. Pa vidite i sami koje promene u svom životu možete da uočite.
U današnjem svetu ima mnogo problema koji su potpuno van naše kontrole. Ali makar na ovaj možemo sami da direktno utičemo.
Reference:
[1] Keyes, K. M., Gary, D., O’Malley, P. M., Hamilton, A., & Schulenberg, J. (2019). Recent increases in depressive symptoms among US adolescents: trends from 1991 to 2018. Social psychiatry and psychiatric epidemiology, 54(8), 987–996. https://doi.org/10.1007/s00127-019-01697-8
[2] Burstein, B., Agostino, H., & Greenfield, B. (2019). Suicidal Attempts and Ideation Among Children and Adolescents in US Emergency Departments, 2007-2015. JAMA pediatrics, 173(6), 598–600. https://doi.org/10.1001/jamapediatrics.2019.0464
[3] Perlis, R. H., Green, J., Simonson, M., Ognyanova, K., Santillana, M., Lin, J., Quintana, A., Chwe, H., Druckman, J., Lazer, D., Baum, M. A., & Della Volpe, J. (2021). Association Between Social Media Use and Self-reported Symptoms of Depression in US Adults. JAMA network open, 4(11), e2136113. https://doi.org/10.1001/jamanetworkopen.2021.36113
[4] Cybulski, L., Ashcroft, D. M., Carr, M. J., Garg, S., Chew-Graham, C. A., Kapur, N., & Webb, R. T. (2021). Temporal trends in annual incidence rates for psychiatric disorders and self-harm among children and adolescents in the UK, 2003-2018. BMC psychiatry, 21(1), 229. https://doi.org/10.1186/s12888-021-03235-w
[5] Steffen, A., Thom, J., Jacobi, F., Holstiege, J., & Bätzing, J. (2020). Trends in prevalence of depression in Germany between 2009 and 2017 based on nationwide ambulatory claims data. Journal of affective disorders, 271, 239–247. https://doi.org/10.1016/j.jad.2020.03.082
[6] Klein, M. O., Battagello, D. S., Cardoso, A. R., Hauser, D. N., Bittencourt, J. C., & Correa, R. G. (2019). Dopamine: Functions, Signaling, and Association with Neurological Diseases. Cellular and molecular neurobiology, 39(1), 31–59. https://doi.org/10.1007/s10571-018-0632-3
[7] Lerner, T. N., Holloway, A. L., & Seiler, J. L. (2021). Dopamine, Updated: Reward Prediction Error and Beyond. Current opinion in neurobiology, 67, 123–130. https://doi.org/10.1016/j.conb.2020.10.012
[8] Schultz W. (2019). Recent advances in understanding the role of phasic dopamine activity. F1000Research, 8, F1000 Faculty Rev-1680. https://doi.org/10.12688/f1000research.19793.1
[9] Wise, R. A., & Robble, M. A. (2020). Dopamine and Addiction. Annual review of psychology, 71, 79–106. https://doi.org/10.1146/annurev-psych-010418-103337
[10] Clark, L., Averbeck, B., Payer, D., Sescousse, G., Winstanley, C. A., & Xue, G. (2013). Pathological choice: the neuroscience of gambling and gambling addiction. The Journal of neuroscience, 33(45), 17617–17623. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.3231-13.2013
[11] Golden, S. A., Jin, M., & Shaham, Y. (2019). Animal Models of (or for) Aggression Reward, Addiction, and Relapse: Behavior and Circuits. The Journal of Neuroscience, 39(21), 3996–4008. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.0151-19.2019
[12] May, M. E., & Kennedy, C. H. (2009). Aggression as positive reinforcement in mice under various ratio- and time-based reinforcement schedules. Journal of the experimental analysis of behavior, 91(2), 185–196. https://doi.org/10.1901/jeab.2009.91-185
[13] Golden, S. A., Heins, C., Venniro, M., Caprioli, D., Zhang, M., Epstein, D. H., & Shaham, Y. (2017). Compulsive Addiction-like Aggressive Behavior in Mice. Biological psychiatry, 82(4), 239–248. https://doi.org/10.1016/j.biopsych.2017.03.004
[14] Beauchamp, A., Yee, Y., Darwin, B. C., Raznahan, A., Mars, R. B., & Lerch, J. P. (2022). Whole-brain comparison of rodent and human brains using spatial transcriptomics. eLife, 11, e79418. https://doi.org/10.7554/eLife.79418
[15] Ramirez, J.M., Bonniot-Cabanac M.C., & Cabanac, M. (2005). Can Aggression Provide Pleasure? European Psychologist, 2(10), 136-145. https://doi.org/10.1027/1016-9040.10.2.136
[16] Bushman, B. J., Baumeister, R. F., & Phillips, C. M. (2001). Do people aggress to improve their mood? Catharsis beliefs, affect regulation opportunity, and aggressive responding. Journal of personality and social psychology, 81(1), 17–32.
[17] Tsypes, A., Angus, D.J., Martin, S., Kemkes, K., & Harmon-Jones, E. (2019). Trait anger and the reward positivity. Personality and Individual Differences, 144, 24-30. https://doi.org/10.1016/j.paid.2019.02.030.
[18] Joireman, J., Anderson, J., & Strathman, A. (2003). The aggression paradox: understanding links among aggression, sensation seeking, and the consideration of future consequences. Journal of personality and social psychology, 84(6), 1287–1302. https://doi.org/10.1037/0022-3514.84.6.1287
[19] Sturmey, P. (2022). Psychological and Sociological Theories of Violence and Aggression. Violence and Aggression: Integrating Theory, Research, and Practice, 215-232. https://doi.org/10.1007/978-3-031-04386-4_9
[20] Frieze, I. H., Newhill, C. E., Fusco, R., Frieze, I. H., Newhill, C. E., & Fusco, R. (2020). Causal Factors in Aggression and Violence: Examining Social and Biological Theories. Dynamics of Family and Intimate Partner Violence, 17-62. https://doi.org/10.1007/978-3-030-42608-8_2
[21] Chen, E., Wood, D., & Ysseldyk, R. (2022). Online Social Networking and Mental Health among Older Adults: A Scoping Review. Canadian journal on aging, 41(1), 26–39. https://doi.org/10.1017/S0714980821000040
[22] Aggarwal, B., Xiong, Q., & Schroeder-Butterfill, E. (2020). Impact of the use of the internet on quality of life in older adults: review of literature. Primary health care research & development, 21, e55. https://doi.org/10.1017/S1463423620000584
[23] Wiwatkunupakarn, B., Pateekhum, C., Aramrat, C., Jirapornchaoren, W., Pinyopornpanish, K., & Angkurawaranon, C. (2022). Social networking site usage: A systematic review of its relationship with social isolation, loneliness, and depression among older adults, Aging & Mental Health, 26:7, 1318-1326, https://doi.org/10.1080/13607863.2021.1966745
[24] Newman, L., Stoner, C., & Spector, A. (2021). Social networking sites and the experience of older adult users: A systematic review. Ageing & Society, 41(2), 377-402. https://doi.org/10.1017/S0144686X19001144
[25] Rosen, L. D., Lim, A. F., Felt, J., Carrier, L. M., Cheever, N. A., Lara-Ruiz, J. M., Mendoza, J. S., & Rokkum, J. (2014). Media and technology use predicts ill-being among children, preteens and teenagers independent of the negative health impacts of exercise and eating habits. Computers in human behavior, 35, 364–375. https://doi.org/10.1016/j.chb.2014.01.036
[26] Kelly, Y., Zilanawala, A., Booker, C., & Sacker, A. (2019). Social Media Use and Adolescent Mental Health: Findings From the UK Millennium Cohort Study. Lancet eClinical Medicine, 6, 59-68. https://doi.org/10.1016/j.eclinm.2018.12.005
[27] Kremer, P., Elshaug, C., Leslie, E., Toumbourou, J. W., Patton, G. C., & Williams, J. (2014). Physical activity, leisure-time screen use and depression among children and young adolescents. Journal of science and medicine in sport, 17(2), 183–187. https://doi.org/10.1016/j.jsams.2013.03.012
[28] Lewin, K. M., Meshi, D., Schuster, A. M., & Cotten, S. R. (2023). Active and passive social media use are differentially related to depressive symptoms in older adults. Aging & mental health, 27(1), 176–183. https://doi.org/10.1080/13607863.2022.2068133
[29] Braghieri, L., Levy, R., & Makarin, A. (2022). Social Media and Mental Health. SSRN. http://dx.doi.org/10.2139/ssrn.3919760
[30] Allcott, H., Braghieri, L., Eichmeyer, S., & Gentzkow, M., (2020). The Welfare Effects of Social Media. American Economic Review, 110 (3): 629-76. https://doi.org/10.1257/aer.20190658
[31] Lambert, J., Barnstable, G., Minter, E., Cooper, J., & McEwan, D. (2022). Taking a One-Week Break from Social Media Improves Well-Being, Depression, and Anxiety: A Randomized Controlled Trial. Cyberpsychology, behavior and social networking, 25(5), 287–293. https://doi.org/10.1089/cyber.2021.0324
[32] Tromholt, M. (2016). The Facebook Experiment: Quitting Facebook Leads to Higher Levels of Well-Being. Cyberpsychology, behavior, and social networking 19:11, 661-666. https://doi.org/10.1089/cyber.2016.0259
[33] Przybylski, A.K., Nguyen, Tv.T., Law, W., & Weinstein, L. (2021). Does Taking a Short Break from Social Media Have a Positive Effect on Well-being? Evidence from Three Preregistered Field Experiments. Journal of technology in behavioral science 6, 507–514. https://doi.org/10.1007/s41347-020-00189-w
[34] Dwyer, R.J., Kushlev, K., & Dunn, E.W. (2018) Smartphone use undermines enjoyment of face-to-face social interactions. Journal of Experimental Social Psychology, 78, 233-239. https://doi.org/10.1016/j.jesp.2017.10.007.