Vitamin A je neophodan sastojak ljudske dijete, potreban pre svega za normalnu funkciju imunog sistema i za pravilan razvoj i rad očiju. Mada u prevelikim količinama može biti opasan, nedovoljan unos proizvodi ogromne probleme, pogotovo kod dece u razvoju.
Cifre su zastrašujuće: slab imuni sistem usled nedostatka vitamina A svake godine ubija oko pola miliona dece širom sveta. Povrh toga, problemi sa razvojem očiju i vida dovode do još 250 – 500 hiljada slučajeva trajnog slepila. Otud, dodatak vitamina A ishrani u siromašnim zemljama je jedan od važnijih ciljeva Svetske Zdravstvene Organizacije.
Naučnici su ubrzo našli rešenje koje je izgledalo skoro savršeno. Uzeli su jedan gen iz genoma ljiljana, i jedan iz genoma bezopasne bakterije Erwinia uredovora; oba su ubacili u genom pirinča. Ovaj pirinač daje zrna zlatne boje – boje koja potiče od beta-karotena, supstance koju ljudsko telo samo zatim pretvara u vitamin A. Za dete u Africi ili Aziji koje pati od nedostatka vitamina A, dovoljno je da zameni običan pirinač ovim novim zlatnim zrnima, i svi problemi sa nedostatkom vitamina A će biti rešeni.
Zlatni pirinač postoji, proveren je, ustanovljeno je da nema negativne posledice po zdravlje… i trenutno sedi u laboratorijama i probnim stanicama, pošto skoro sve zemlje kojima je on najpotrebniji odbijaju da ga koriste. Zašto? Zbog ogromne, internacionalne panike povodom genetički modifikovanih organizama, i zbog beskrajnih glasina koje se o njima svuda sve više šire.
Da li su genetički modifikovani organizmi zaista toliko opasni? Odakle potiču strahovi? Da li su ti strahovi opravdani? Vredi ovu temu ispitati malo detaljnije nego što se to radi u dnevnoj štampi.
(Pra)istorija genetičkih modifikacija
Većina ljudi se strahovito iznenadi kada im naučnici kažu da genetička modifikacija nije ništa novo – ljudi se njome bave već hiljadama godina. Praktično svo naše voće i povrće, sva naša stoka i živina, sve žitarice… sve što uzgajamo je predmet viševekovne ili višemilenijumske selekcije.
Jedan lep primer se može videti na gornjoj slici. Na levoj strani možete videti neobičan plod trave zvane teozint (Zea perennis). Plod ove travke je niz od desetak tvrdih, neukusnih, ali ipak hranjivih zrna.
Južnoamerički indijanci su koristili teozint kao izvor hrane vekovima. Svake godine, indijanci bi pobrali teozint, izabrali najbolja i najmekša zrna, i njih koristili za sledeću žetvu. Povremeno, u poljima teozinta, našao bi se i poneki mutant – travka koja je imala neobično veliki broj zrna, ili neobično velika zrna, ili neobično ukusna… Uzgajivači bi te semenke sačuvali, i onda ih sejali sledeće godine, u nadi da će dobiti još travki sa tako dobrim osobinama.
Kroz generacije, skupljanje ovakvih mutacija i njihovo međusobno ukrštanje je dovelo do varijante teozinta koja nosi mnogo više zrna, na mnogo većem stablu. Zrna su mnogo ukusnija, i mnogo se lakše mogu prikupiti u većoj količini. Ova biljka nam je svima poznata: u pitanju je kukuruz (Zea mays).
U istoriji poljoprivrede postoje i mnogo neverovatnije promene. Recimo, jedna od biljaka u prvim baštama praistorijskih ljudi je bio divlji kupus (Brassica oleracea). Od ove jedne biljke, uzgajivači su kroz generacije proizveli čitav niz proizvoda. Kroz izbor biljaka sa najgušćim lišćem na kraju svake stabljike i njihovim međusobnim ukrštanjem, proizveden je kupus. Biranjem i ukrštanjem biljaka sa najdebljim i najizraženijim lišćem, proizveden je kelj. Biranjem i ukrštanjem biljaka sa najvećim brojem cvetnih pupoljaka, proizveden je brokoli. Od biljaka sa najvećim brojem cvetnih grupa je proizveden karfiol. A izborom i ukrštanjem biljaka sa najdebljim stablom, proizvedena je keleraba.
Sve ove biljke su proizvedene tako što su birani mutanti – jedinke koje se povremeno rode sa nekom izraženom osobinom – i tako što su ti mutanti ukrštani sa drugim mutantima, sa ciljem da se dobije organizam sa određenom naglašenom osobinom. Isti proces je primenjen i na životinje: biranjem i ukrštanjem mutanata kroz generacije, uzgajivači su proizveli kokoške koje nose jaja tokom cele godine; krave koje daju ogromne količine mleka; svinje koje daju mnogo više mesa nego njihovi divlji rođaci; itd.
Ono što je važno uvideti je da se u svim ovim slučajevima radi o nekontrolisanim mutacijama. Genetički efekti koji su doveli do prelaza od teozinta do kukuruza su ogromne – čitavi hromozomi su duplikovani, na stotine gena se drastično promenilo. U većini slučajeva, ni danas se ne zna koje su sve promene proizvedene, kojim redom, i kako. Genetska osnova najvećeg dela naše hrane nam je potpuno nepoznata.
Ovaj proces se događa i dan danas. Seljak baci seme jabuke na zemlju, i izraste stablo sa veoma slatkim i ukusnim plodovima. Taj seljak onda grane sa tog stabla nakalemi na što više drugih stabala može. Novi soj jabuka bude popularan, i dobro se prodaje na pijacama. Ali… da li je genetska promena koja je dovela do poboljšanja ukusa jedina promena koja je važna? Da li je možda povećan i nivo neke otrovne supstance? Da li postoje nuzprodukti ove genetske promene kojih niko nije svestan?
Niko ne zna, pošto niko neće raditi seriju studija koje bi bile potrebne da se to proveri. Praktično svako stablo jabuke je u nekoj meri genetski drugačije od svih drugih. Za svako bi bile potrebne decenije rada da se ustanovi tačno genetsko poreklo i tačan sastav ploda. Otud, svaki put kada kupujemo voće, povrće, meso ili mleko – mi se prosto kladimo da promene koje je doživeo organizam koga jedemo neće na nas imati neki posebno loš uticaj.
I to je sasvim razumna opklada. Naime, same genetske promene u organizmima koje jedemo nemaju apsolutno nikakvog efekta na nas: kada pojedemo hranu, DNK u ćelijama te hrane biva razorena u našem stomaku. Bez obzira kakav bio sadržaj te DNK, bez obzira koje mutacije ona nosila, ona će biti potpuno razorena i zatim upotrebljena kao izvor energije.
Povrh toga, naše telo ima niz odbrambenih sistema kojima se bori protiv otrovnih supstanci (kojih ima na stotine u svim biljkama, uključujući tu i naše omiljeno voće i povrće). Naša jetra proizvodi enzime koji ove otrove razaraju; naši bubrezi ih pumpaju iz tela što brže mogu; naši krvni sudovi sprečavaju njihov prodor u naš mozak. Zbog ovih sistema, naše telo u ogromnoj većini slučajeva može da se bez problema izbori sa bilo kakvim realno verovatnim promenama u nivou opasnih supstanci u hrani.
Naravno, uvek je moguće da se dogodi baš onakva mutacija koja je potrebna za proizvodnju neke baš opasne supstance, potpuno neočekivano. Ili mutacija koja dovede povećanja nivoa nekog toksina, možda i za faktor od više desetina hiljada. Ali moguće nije isto što i verovatno. Mada se ovakve mutacije teorijski mogu desiti, one su krajnje retke – do nivoa da je veća verovatnoća da čoveka nekoliko puta zaredom udari grom, nego da umre ili da se razboli zbog slučajne mutacije u nečemu što je pojeo.
Racionalna genetička modifikacija
Tradicionalna selekcija nosi sa sobom dva osnovna problema. Prvo, mi moramo da čekamo da slučajna mutacija proizvede željenu osobinu – što se može desiti sutra, sledeće godine, za pet vekova, a možda i nikada. Drugo, pošto ne možemo da kontrolišemo u kom soju će se osobina pojaviti, često završavamo sa novim sojevima koji su neupotrebljivi (recimo, pšenica koja raste odlično u peskovitom tlu, ali zahteva ogromnu količinu vode). Nove genetske tehnologije omogućavaju da se genetska lutrija zameni namernim, racionalnim dizajnom. Pogledajmo par konkretnih primera.
1) U dubokim vodama Antarktičkih okeana može da preživi samo veoma mali broj organizama. Problem je mešavina dubine i hladnoće: pod velikim pritiskom ledene vode, tečnost unutar ćelija se zamrzava u kristale leda, koji zatim kidaju ćelijske membrane i velikom brzinom razaraju okolna tkiva.
Jedna grupa ribljih vrsta, takozvane “ledene ribe,” je uspela da evoluira rešenje za ovaj problem. U njihovoj krvi, limfi, i ćelijskim tečnostima se nalazi specijalan protein. Kada voda počne da se zamrzava u led, ovaj protein se veže za mikrokristal leda, sprečavajući njegov dalji rast. Zahvaljujući ovom “prirodnom antifrizu,” ledene ribe mogu da žive na temperaturama i dubinama koje su potpuno nedostupne čak i njihovim bliskim rođacima.
Ljudi već vekovima love i jedu ledene ribe; do te mere da su mnoge vrste postale ugrožene, a nekolicini preti potpuno istrebljenje. Iz ovog viševekovnog iskustva znamo da ovaj “protein protiv zamrzavanja” nije opasan po ljudsko zdravlje, i da može da se slobodno koristi kao izvor hrane. Modernom genetskom tehnologijom, mi možemo uzeti gen za taj protein iz ledenih riba, i ubaciti ga (recimo) u paradajz. Rezultat je paradajz koji je otporan na niske temperature, i može da se uzgaja kroz celu zimu.
2) Navodnjavanje zemlje je jedan od najstarijih i najvažnijih načina za povećanje plodnosti tla. Prvi rezervoari za navodnjavanje su izgrađeni duboko u praistoriji, a rane Mesopotamijske civilizacije su paralelno sa prvim gradovima gradile i sisteme kanala u svojim poljima. Navodnjavanje, međutim, ima i jednu nezgodnu posledicu: soli iz dubine tla se polako rastvaraju u toj dodatnoj vodi, slana voda se polako meša sa vodom koja curi kroz zemlju od novih navodnjavanja, i time se so polako prenosi uvis prema površini. Kao dodatni problem, tragovi soli koji su prisutni u praktično svim rečnim vodama se takođe polako nakupljaju u navodnjenom tlu. Rezultat je salinizacija zemljišta: povećanje količine soli u zemlji koje polako ali sigurno čini tlo sve manje i manje plodnim.
Ogromna površina zemljišta koje mi danas koristimo za uzgajanje hrane pati od ovog problema. Sa dodatnim pritiscima rastuće populacije i sve većim problemima usled globalnog zagrevanja, salinizacija postaje sve važniji i važniji faktor u modernoj svetskoj poljoprivredi. Povrh toga, naša potreba za pijaćom vodom je u direktnom konfliktu sa potrebom za zalivanjem polja. Naši gradovi vuku sve više i više vode iz podzemnih zaliha, ostavljajući sve manje za poljoprivredne aktivnosti. Preti nam budućnost u kojoj ćemo morati da biramo između vode i hrane.
Na sreću, i ovde postoji rešenje: mnoge biljke rastu bez problema na ivicama mora, ili u slanoj vodi. Kopiranjem potrebnih gena u naše žitarice, možemo razviti sojeve koji rastu u slanom tlu bez problema – ili čak možda i sojeve koje ćemo moći da zalivamo lako dostupnom i jeftinom morskom vodom.
Oba ova cilja su vredna pažnje, i mogu drastično popraviti perspektivu prehranjivanja ljudske rase. Genetska modifikacija može rešiti i mnoge druge probleme. Recimo, razvijeni su sojevi pamuka koji proizvode protein koji je bezopasan za ljude, ali veoma otrovan za insekte; ovo omogućava mnogo manju upotrebu otrovnih pesticida, i drastično smanjuje broj bolesti i problema koji nastaju kao nuzefekt njihovog korišćenja. Upotrebom slanog ili neplodnog zemljišta, smanjuje se potreba za krčenjem šuma i oslobađanjem zemlje za poljoprivredu, što olakšava očuvanje prirode i sprečava istrebljenje divljih vrsta.
U ovom okviru, genetska modifikacija zvuči odlično. Da li to znači da nema problema, i da se ne treba brinuti oko GMO uopšte?
Prirodni problemi sa GMO
Mada je potencijal genetske modifikacije ogroman, on nosi sa sobom i značajne probleme. Tri osnovna problema, koji slede iz same prirode genetske modifikacije, su sledeći:
1. Unakrsna polinacija. Efektivno je nemoguće sprečiti da polen genetički modifikovanih biljaka ne “procuri” u prirodu. Sama modifikovana biljka može zaista biti bezopasna, ali širenje modifikacije u neku drugu srodnu vrstu može proizvesti ogromne probleme.
Na primer, zamislimo da neka kompanija razvije pšenicu koja nosi u sebi prirodni pesticid – protein otrovan za insekte, ali bezopasan za ljude. Ova pšenica može biti sasvim dobra za ljude, i može da se koristi bez problema. Ali, pšenica je vrsta trave, i njen polen može – teorijski – u retkim slučajevima da se ukrsti sa drugim vrstama trave. Ako se to desi, odjednom ćemo imati na sve strane razne vrste trava koje proizvode prirodne pesticide!
Dok je bio u pšenici, naš toksin je imao ograničeno dejstvo, ubijajući samo štetočine; ako se proširi na druge trave, ovaj gen bi masovno poubijao ogromne populacije divljh insekata, uključujući tu i mnoge korisne vrste. Ovo bi zatim dovelo do izgladnjivanja i kolapsa populacije svih insektivora (životinja koje se hrane insektima), što zatim kolapsira populaciju životinja koje se hrane insektivorama… dok na kraju ceo ekosistem ne propadne.
Ovo nije besmislen strah, i možemo zamisliti situaciju u kojoj ovo proizvede veliki problem. Međutim, opet dolazimo do razlike između mogućeg i verovatnog: mada je ovako nešto moguće, uz korišćenje veoma osnovnih mera opreza, uopšte nije verovatno. Pre svega, kod mnogih vrsta su ovakva ukrštanja krajnje retka, i genetske modifikacije takvih vrsta su realno bezopasne (bar što se ovog problema tiče). U slučajevima vrsta koje se lako ukrštaju sa divljim, problem se može efikasno sprečiti dodatnim promenama koje sprečavaju plodnost rezultujućih hibrida.
2. Osetljivost monokultura. Banane postoje u više stotina sojeva. Svaki soj je različitog ukusa, različitog nivoa slatkosti, različite čvrstoće ploda… neki imaju seme, neki nemaju, neki brzo trunu u prevozu, dok se drugi mogu lako prevoziti bez problema. Svi ovi faktori su uzeti u obzir kada su pravljene prve velike plantaže. Većina proizvođača je ubrzo počela da uzgaja jednu popularnu varijantu: takozvane Gros Mišel banane, koje su bile slatke, dobre teksture, i lako su se prevozile.
Zašto kažemo “bile su?” Zato što ih više nema. Sredinom dvadesetog veka je počela da se širi Panamska Bolest – gljivična infekcija na koju je Gros Mišel bio strahovito osetljiv. Na stotine kompanija je bankrotiralo, milioni hektara su propali, i cela industrija je dovedena u pitanje. Na sreću, uzgajivači su uskoro uspeli da proizvedu alternativni soj, otporan na Panamsku Bolest. Ovaj novi soj, takozvana Kavendiš banana, je danas najpopularniji soj na svetu. Kada kupujete banane u samoposluzi, šanse su da kupujete Kavendiš varijantu.
Ali nećete još dugo – novi soj Panamske Bolesti, takozvana Rasa 4, trenutno uništava Kavendiš plantaže širom sveta. Očekuje se da će ovaj soj biti potpuno istrebljen u roku od par decenija, i uzgajivači već rade na razvijanju novih sojeva.
Slična opasnost preti i drugim biljkama koje se uzgajaju u monokulturi – isti soj svuda u svetu. Danas se, recimo, u svetu uzgaja više stotina različitih sojeva žita. Ako ovo zamenimo sa dve ili tri genetički inžinjerisane vrste, naši izvori hrane će postati veoma ranjivi. Jedna gljivica, jedan virus, ili jedna štetočina veoma specijalizovana za napad na naš omiljeni soj… i odjednom cela žetva propada. Istovremeno, svuda u svetu.
Odgovor na ovaj problem je očigledan: na ovo treba paziti, i ne treba dozvoliti da naši izvori hrane postanu monokulture. Pažljivim ukrštanjem i uzgajanjem je potrebno diverzifikovati sojeve što je više moguće, čineći našu poljoprivredu što stabilnijom.
3. Neočekivani efekti na ekosisteme. Ogroman deo naše industrije zavisi od pčela. Ne toliko zbog meda koliko zbog oprašivanja naših voćki i drugih industrijskih biljaka. Pošto su pčele toliko važne, veliki je i strah koji se pojavio među naučnicima tokom zadnjih nekoliko godina: pčele su počele masovno da umiru širom sveta.
Ovo odumiranje nema nikakve veze sa modifikovanim organizmima; smrt pčela je posledica nekoliko različitih uzroka, ali centralni je grupa novih pesticida poznatih kao neonikotinoidi. Međutim, ovo nam ukazuje na veoma važan problem: isto kao što smo mislili da su neonikotinoidi dobra ideja, mi mislimo da su ovako modifikovani organizmi dobri. Šta ako se ispostavi da GMO imaju slične neočekivane posledice na prirodu koja nas okružuje?
Drugim rečima, sasvim realan strah – ali je problem veoma lako rešiti. Sve što je potrebno je period detaljnog testiranja u izolovanim mestima. Ekološki kolapsi najčešće zahtevaju duge vremenske periode; teško je zamisliti scenario kojim bi neki GMO proizveo zaista katastrofalan efekt na ekosistem u kome se uzgaja. Ako se pojavi velika neželjena posledica (što se do sada nije desilo ni u jednom slučaju), GMO se može veoma brzo povući sa tržišta.
Tri prirodna problema genetske modifikacije su, otud, ozbiljna ali rešiva. Da li to znači da možemo dati zeleno svetlo korišćenju GMO, da ne treba ničeg drugog da se bojimo? Na žalost, ne. Ostaje nam jedan problem koji je daleko veći od genetskog inženjeringa: ljudska pohlepa.
Veštački problemi sa GMO
Mnoge od svetskih megakorporacija imaju lošu reputaciju – ali se retko koja može takmičiti sa Monsantom, glavnim proizvođačem GM poljoprivrednih kultura. Monsantova strategija je veoma jednostavna: prodaja semena koje daje veće prinose… ali pritom proizvodi neplodne biljke, i zahteva specijalne pesticide ili đubriva. Dotične pesticide i đubriva proizvodi, naravno, sam Monsanto. Rezultat je katastrofalna ekonomska zavisnost čitave prehrambene industrije. Ovu strategiju u određenoj meri kopiraju i druge megakorporacije.
Razvoj ove zavisnosti se kreće korak po korak. Nekolicina zemljoradnika kupi korporaciono sojeve na popustu, i počne da ih uzgaja. Dobiju velike prinose, pomoću kojih počnu da kupuju zemlju drugih okolnih zemljoradnika. Tradicionalni zemljoradnici, koji odbiju GM seme, polako gube ekonomsku bitku… dok na kraju na svim poljima ne ostane samo GM monokultura. U tom trenutku, korporacija postaje monopol: jedini način da iko bude kompetitivan na tržištu je da kupuje seme samo od njih (zajedno sa pesticidima, đubrivima, i drugim potrebnim stvarima).
Čak i u slučaju biljaka koje se teško mogu učiniti neplodnim, kontrola je potpuno u rukama megakopororacija. Ako neko pokuša da zadrži deo žetve, i da to upotrebi kao seme sledeće godine, srešće se sa armijom advokata. Više sudova širom sveta je odlučilo da patentna prava na GMO organizme daju korporacijama moć da zabrane čuvanje semena. Svake godine, novo seme se mora kupovati od korporacije koja ga je proizvela.
Nadam se da nije potrebno objašnjavati zašto ovakva zavisnost nije dobra ni za poljoprivrednike, ni za državu u kojoj oni uzgajaju svoje proizvode. Zavisnost od jedne megakorporacije, neophodna deoba profita, plus smanjenje raznovrsnosti sojeva i povećanje monokulture – efekti ovakvih monopola su dugoročno porazni.
Paradoksalno, ogroman deo moći megakorporacija potiče upravo iz široko raširenog strahova i paranoje javnog mnjenja. Po zahtevu zabrinutih i uplašenih građana, mnoge vlade su uvele detaljne, birokratizovane, višegodišnje sisteme kontrole i eksperimentacije kroz koju mora da prođe svaki GMO. Kada se na gomilu skupe sve dozvole, pečati i potpisi koje treba dobiti, razvoj novog GMO za tržište danas košta nekoliko milijardi dolara. Male kompanije, predvođene altruistima koji zaista žele da reše neki veliki ljudski problem (kao što je nedostatak vitamina A) ne mogu sebi da priušte ovakve sume. Jedine kompanije koje realno mogu da danas proizvedu novi GMO i da ga uspešno dovedu do tržišta su… megakorporacije poput Monsanta. Šah i mat.
Neistine o GMO, i izmišljeni problemi
Kao što možemo da vidimo iz svega prethodnog, GMO se ne mogu lako kategorizovati. Pre nego što se čovek odluči za ili protiv, potrebno je postaviti precizna pitanja, i dobiti precizne odgovore. O kakvoj modifikaciji se radi? Kako je ona proverena? Kako znamo da ona neće proizvesti neki od navedenih problema? Kako se taj GMO može regulisati, i kako možemo da pazimo na dugoročne neželjene efekte?
Ovo su sve odlična pitanja, koja treba postaviti, i na koja se mora zahtevati odgovor. Ne treba se praviti da su GMO potpuno bezopasni, ili da nema nikakvih problema sa njihovim korišćenjem.
Ali takođe ne treba ni izmišljati stvari.
Na žalost, u javnosti se jako retko čuju rasprave o stvarnim problemima sa GMO; retko se postavljaju zaista važna pitanja. Umesto toga, većina strahova se bavi potpunim neistinama. Mogu se čuti priče kako GMO proizvode neplodnost, ili izazivaju rak, ili na neki drugi način štete ljudskom zdravlju. Krajnje neverovatne priče o smanjenoj inteligenciji dece, deformacijama i mentalnim defektima se šire preko interneta kao požar.
Osnovna logika je ovde problematična. GM hrana sadrži mali broj promena u genima, koje su namerno proizvedene. Naša svakodnevna, ne-GM hrana sadrži ogroman broj genetskih promena koje su rezultat potpune slučajnosti. Ako se treba bojati male količine poznatih promena, šta tek onda treba da radimo sa hranom koja sadrži ogromnu količinu nepoznatih promena?
Još gore, u ovakvim pričama se uvek preskače jedna prosta činjenica: GMO nisu jedan predmet, već skup veoma različitih organizama. Uvek je moguće da neki GMO ima negativne nuzefekte. Ali je apsolutno nemoguće da svi GMO imaju negativne nuzefekte; pogotovo ako se tvrdi da svi imaju iste nuzefekte.
Uzmimo kao primer jedan hipotetički scenario – neka kompanija razvije pšenicu otpornu na slano tlo, i ta pšenica izgleda sasvim u redu u svim ispitivanjima. Ali onda, kada izađe na tržište, odjednom se pokaže da veliki broj ljudi dobija alergijske reakcije na tu pšenicu.
Ovaj scenario je sasvim moguć. Ali da li zbog toga treba da očekujemo da će paradjz sa antifriz genom imati iste efekte? Da će pamuk sa insekticidom takođe proizvoditi alergije? Nijedan od tih drugih GMO ne sadrži iste gene. Proteini koji mogu da izazovu alergiju su potpuno drugačiji. Čak i sam proces proizvodnje genetičkih modifikacija je potpuno drugačiji.
Otud, kad god neko kaže “GMO proizvode problem X” – ta izjava se može odbaciti kao automatski netačna. Neki određeni GMO zaista može da proizvodi problem X… ali drugi GMO, čak i ako proizvode probleme, sasvim sigurno neće proizvesti taj isti problem.
Konačno, mnogi anti-GMO argumenti se vrte oko megakorporacija, koje navodno “truju narod.” To prosto nije istina. Korporacije povremeno pljačkaju narod, koristeći ekonomske i zakonske malverzacije da uspostave kontrolu nad tržištem. Ali nigde nema korporacije koja truje narod.
Na osnovu čega se ovo može tako direktno izjaviti? Na osnovu činjenice da nigde ne možemo naći otrovane narode. Šta se događa ako ljudi počnu da uzgajaju GM soju, i odjednom postanu sterilni, ili počnu da rađaju deformisanu decu? Da li će ti ljudi da ćute i da jedu svoju soju, ili će da podignu revoluciju protiv kompanije koja im je uvalila otrov? Da li će drugi ljudi oko njih da počnu sa uzgajanjem te soje, ili će pobeći glavom bez obzira?
Korporacije neće trovati narod, zato što se trovanje naroda ne isplati. Korporacijama treba što više naroda – naroda koji će da kupuje njihove proizvode, naroda na kome mogu da zarađuju dalje i veće profite.
Iz ovog razloga, kontrola kvaliteta je ozbiljna i detaljna. Cena razvoja GMO je velika, ali su profiti još veći. Kompanija koja proizvede dobar i kvalitetan GMO će moći da taj proizvod prodaje decenijama. Kompanija koja proizvede otrovan ili opasan proizvod će možda uspeti da ga proda prvih godinu ili dve dana, ali će dugoročno biti osuđena na propast.
Zaključak
Mi živimo u preopterećenom svetu. Posekli smo šume i raščistili zemlju za naša polja, na kojima pomoću pesticida, navodnjavanja i veštačkih đubriva uzgajamo ogromne količine hrane. Ali ovaj sistem je katastrofalo ranjiv. Šta će biti u budućnosti, kada globalno zagrevanje donese sve veće i sve češće suše? Šta ćemo raditi sa zalihama vode, koje postaju sve manje i manje, dok naša populacija postaje sve veća i veća? Šta će biti sa našom civilizacijom ako samo dve ili tri godine naša proizvodnja hrane bude nedovoljna da zasiti naše potrebe?
Genetički modifikovani organizmi nude rešenja za veliki broj ovih problema. Ako uspemo da proizvedemo organizme koji su otporni na suše, koji rastu u slanoj vodi i zemljištu, koji mogu da se uzgajaju u hladnijim krajevima nego što je to danas moguće, koji efikasnije pretvaraju resurse u upotrebljive proizvode… naše šanse da preživimo kao vrsta i civilizacija će biti daleko veće.
Ali pritom moramo da pazimo i na potencijalne probleme. Uticaj svakog pojedinog modifikovnog organizma na ekosistem se mora proveriti. Mora se minimizovati verovatnoća da modifikovani geni “procure” u prirodu. I mora se paziti da korišćenje GMO ne proizvede široko rasprostranjene monokulture, ili zavisnost od pojedinih megakorporacija.
Ako želimo da uberemo najbolje plodove genetske modifikacije, a da pritom izbegnemo najveće probleme, moramo uspostaviti javnu diskusiju koja je zasnovana na činjenicama. Ako govorimo o problemima, treba da govorimo o stvarnim problemima, i da postavljamo stvarna pitanja.
Trenutno, razgovor u javnosi je skoro potpuno fokusiran na izmišljene priče i iracionialne strahove, uglavnom zasnovane na glasinama sa Interneta. Vreme je da se sa time prestane, pogotovo među ljudima kojima je stalo i do prirode i do čovečanstva.
Vreme je da se uozbiljimo.