Kako menjati strukturu sopstvenog uma?

Ovaj tekst je nastao kao odgovor na pitanje koje mi je postavio jedan poznanik: „možeš li mi reći koja ideja ili činjenica iz tvoje struke bi bila od najveće koristi prosečnom čoveku?” 

Mnogo važnih i korisnih informacija se može naći u okviru neurobiologije, grane nauke koja se bavi funkcijom mozga i fizičkim strukturama na kojima se zasniva ljudski um. Ali jedna iskače u prvi plan po direktnoj upotrebljivosti u svakodnevnom životu: kada biramo gde da usmerimo naš fokus pažnje, mi takođe biramo gde će nastati fizičke promene u strukturi našeg mozga, i koji aspekti našeg uma će postati više ili manje efikasni. 

Radi se o centralnom mehanizmu koji određuje koliko brzo i koliko dobro možemo naučiti bilo koju veštinu, od matematike do fudbala. Od njega zavisi efektivnost psihoterapije, oporavak od fizičkih i psihičkih trauma, kao i nivo sposobnosti do koga čovek može da se vrati nakon moždanih udara. Šta ćemo zapamtiti, šta zaboraviti. Koliko ćemo patiti od hroničnog bola. I mnogo drugih stvari koje oblikuju naš unutrašnji doživljaj sveta — sve velikim delom zavise od toga na šta obraćamo pažnju.

Dobro i duboko razumevanje kako pažnja vodi do promene uma daje čoveku jednu od najvažnijih sposobnosti, sposobnost da bira kada i gde želi da promeni samog sebe. Istovremeno, ljudi koji ne razumeju ovaj mehanizam time gube i sposobnost da kontrolišu kako će se njihove misli i emocije menjati kroz vreme; slučajnost i spoljni faktori će uvek dominirati njihovim životima. Ovo je tema koju vredi razumeti na dubljem nivou.

Mreže sposobnosti

Tokom poslednja dva veka, mnogo obzervacija, eksperimenata, i mukotrpnog rada je bilo usmereno u pravcu razumevanja strukture ljudskog mozga. Prvo samo shvatili da sve naše misli, osećanja, odluke, i želje zavise od prenosa signala kroz mreže nervnih ćelija unutar mozga. Zatim smo naučili koje funkcije zavise od kojih delova mozga i kako su ti delovi povezani u veće celine. Danas se i dalje rvemo sa mnogo pitanja o detaljima kako se sve to odvija, ali za većinu naših mentalnih procesa bar znamo gde u mozgu možemo da nađemo njihove osnove. 

U toku svih tih istraživanja, ubrzo [1] je postalo očigledno da mozak ima posebnu karakteristiku po kojoj se znatno razlikuje od svih drugih organa u telu: on se menja u skladu sa iskustvima.

Uzmimo na primer osećaj dodira. Pokušajte sada, dok čitate ovaj tekst, da samim vrhom jednog prsta dodirnite svoj obraz i da ga blago pomazite. Zatim dodirnite odeću koju nosite; zatim nešto metalno, pa nešto drveno. Svaka stvar koju dotaknete proizvodi drugačiji osećaj; možete da razlikujete teksture, udubljenja, ivice i mnoge detalje onoga što dotaknete. Ovaj proces se odvija tako što niz različitih čulnih ćelija u koži meri njeno udubljenje, pritisak, rastezanje, i razne druge parametre; i na osnovu toga šalje signale u vrlo specifičan deo mozga, takozvani somatosenzorni korteks. Na donjoj slici možete da vidite skicu tog korteksa: jedna specifična „vijuga” sadrži ćelije koje „prevode” signale iz kože u naš osećaj dodira. Na preseku te vijuge možete da vidite koji deo tela se „obrađuje” u kom delu, i koliku površinu mozga zauzima.

Primetićete da su površine posvećene licu i šakama mnogo veće nego površina posvećena stopalu ili leđima – iako leđa imaju mnogo veću površinu kože nego šake ili lice! Probajte da nekom od tih manje zastupljenih delova tela (recimo, laktom) dotaknete neke od istih površina koje ste dotakli prstom, i videćete da je vaš osećaj dodira daleko slabiji i da mnogo manje detalja možete da osetite. Ovo je delom zato što te oblasti kože imaju manje ćelija koje osećaju dodir; ali je najvećim delom rezultat činjenice signali koji iz njih stižu u mozak budu obrađeni u mnogo manjim regionima, sa manje nervnih ćelija i manje kompleksnim nervnim mrežama.

Dokaz za to možete da vidite kod osoba koje izgube vid usled povreda očiju ili očnog nerva [2]. Široko je poznato da slepi ljudi vrlo brzo razviju oštriji sluh, dodir, miris… druga čula postaju snažnija, kompenzuju gubitak vida. Ali kako se to događa? Pa, veliki delovi mozga su posvećeni obradi signala iz očiju; ako oči prestanu da funkcionišu, svi ti delovi su odjednom besposleni. I onda ih preuzmu i zaposle druga okolna čula, povećavajući time veličinu i kompleksnost nervnih mreža za obradu svojih podataka, čime sebi povećavaju sposobnost i osetljivost.

Sličan primer možete videti kod ljudi koji izgube ruke, i nauče da manipulišu objektima oko sebe pomoću nogu: delovi mozga koji su ranije bili posvećeni rukama budu preuzeti, i takvi ljudi imaju u stopalima sličan nivo sposobnosti čula dodira kakav većina nas ima u šakama. Što je veći opseg nervnih mreža, to je veći i opseg sposobnosti.

Isti osnovni mehanizmi premrežavanja mozga u manjem opsegu funkcionišu svakodnevno i kod ljudi i kod drugih životinja [3-5]. Dok formiramo nova sećanja, doživljavamo nova iskustva, učimo nove veštine — naš mozak se adaptira i menja, ćelije prave nove veze i prekidaju stare. Time se polako ali neumitno menja i neurološka struktura na kojoj se zasniva naš um [6-8]. 

Ali da li ovo možemo nekako kontrolisati?

Efekti pažnje

Pogledajmo jedan stari eksperiment, koji jako dobro ilustruje odgovor na ovo pitanje [9].

Naučnici su napravili jedan naizgled čudan aparat. Centralni deo sastoji od ručke (zamislite ručku bicikla) koja se polako okreće, i povremeno malkice ubrzava ili usporava. Ako čovek uhvati ručku, može da oseti jednu malu grbicu na njoj, koja u svakom obrtu „češka” jedno mesto na jednom prstu. Istovremeno, dok se ručka okreće, u pozadini zvučnici puštaju ton koji se takođe povremeno malkice menja (postaje viši ili niži), potpuno nezavisno od okretanja ručke. Konačno, iz aparata izlazi plastična cevčica koja može da pušta voćni sok kada naučnici to odrede. 

Naučnici su zatim stavili dve grupe majmuna pred mašinu, i dali im dve malo različite situacije. Prva grupa majmuna je ubrzo shvatila da mašina pušta sok iz cevčice ako oni uhvate ručku, i onda je puste čim se ton iz zvučnika promeni. Druga grupa je naučila da sok izlazi samo ako uhvate ručku, i puste je čim se promeni brzina okretanja. 

Ovo sve zvuči jako neobično, ali razmislite: obe grupe majmuna čuju iste zvukove u pozadini, drže istu ručku, ta ručka se jednako okreće, i u njihovim prstima proizvodi iste osećaje dodira. Jedina razlika je na šta ti majmuni moraju da obrate pažnju da bi znali kada da puste ručku. Jedna grupa je fokusirana na sluh, druga na dodir. Motivacija je ista, da se dobije ukusni voćni sok. 

Naučnici su pre početka eksperimenta izmerili površine mozga posvećene signalima iz prstiju šake u obe grupe majmuna. Onda su sproveli eksperiment, i izmerili te površine ponovo. I šta su videli?

Kod majmuna koji su bili fokusirani na sluh, delovi mozga koji se bave dodirom se nisu nimalo promenili, iako su ti majmuni imali stalnu stimulaciju dodira. Ali kod majmuna koji su bili fokusirani na osećaj dodira (jer su morali da primete kada se brzina okretanja menja), oblast mozga koja analizira podatke iz prsta koga ona grbica na ručki najviše stimuliše se više nego udvostručila! Neuroni u toj oblasti su porasli, izgradili nove veze sa susednim ćelijama, i čak su regrutovali neurone iz susednih oblasti mozga i uključili i njih u svoj posao.

Važno je razumeti da su ovo fizičke promene. U zavisnosti od toga na šta se obraća pažnja, struktura mozga se fizički izmenila. Stvoreni su milioni novih sinapsi, veza kojima nervne ćelije prenose signale; učestalost tih signala, i kompleksnost i brzina kojim se oni prepoznaju je drastično porastao. Veće i kompleksnije nervne mreže su mogle da brže i sigurnije prepoznaju kada se desi promena u osećaju dodira u okviru površine tog jednog prsta na ruci. Obe grupe majmuna su imale iste doživljaje i osećaje — naučnim jezikom, iste stimuluse. Ali promene u strukturi mozga su bile ograničene na deo mozga koji se bavi onim osećajima na koje je bila fokusirana pažnja. 

Ovaj mehanizam je kritično važan za sva živa bića, uključujući tu i ljude. Mi smo svi izloženi milionima doživljaja i stimulacija svaki dan, i ako bi se mozak adaptirao u skladu sa svime time, ne bi mogao uopšte da funkcioniše. Mozak mora nekako da odabere stvari koje su važnije od drugih, one koje treba razviti i u koje treba uložiti energiju. Bez obzira da li govorimo o pojedinačnim čulima kao što su dodir ili vid, ili o preciznoj kontroli mišića, ili o razvoju novih veština: delovi mozga koji su odgovorni za naše misli i osećaje se razvijaju pre svega onda kada mi obraćamo pažnju na taj specifični osećaj, misao, ili sistem kognicije [10-14].

Ključno, ovaj mehanizam funkcioniše i u obrnutom pravcu: ako prestanemo da obraćamo pažnju na neki osećaj, emociju, ili stimulus — naš mozak smanjuje efikasnost i veličinu oblasti koje se bave tim specifičnim procesom [15-18]. Pažnja je za razvoj mozga kao hrana, ili vazduh: sa njom se razvijaju i rastu specifične nervne mreže, dok bez pažnje te iste mreže atrofiraju i odumiru. 

Kao jedan primer takvog smanjenja možemo uzeti studiju [15] u kojoj su ljudi koji pate od hroničnih bolova podvrgnuti magnetnoj rezonanci i seriji drugih testova. Izmeren je bio nivo aktivnosti u centrima za bol, i povezanost tih centara sa drugim delovima mozga (najbolje objektivno merilo nivoa bola). Takođe je izmereno koliko hronični bol ometa njihov svakodnevni život. 

Zatim, polovina grupe je podvrgnuta kognitivno-bihevioralnoj terapiji (90 minuta nedeljno, 11 nedelja), tokom koje su od terapeuta učili tehnike kojima se skreće pažnja sa osećaja bola na druge misli i osećaje. Druga polovina je dobila lekove i tekstove sa informacijama o hroničnom bolu. 

Merenja su ponovljena nakon terapije, i ustanovljeno je da se u grupi koja je bila na psihoterapiji uticaj bola na svakodnevne aktivnosti značajno smanjio. No, ova promena se nije desila samo na psihološkom nivou, već i na fizičkom: u mozgu se drastično smanjila aktivnost centara za bol i negativna osećanja. Usled nedostatka pažnje, veze između prethodno umreženih ćelija su se prekinule i povukle, čineći taj deo mozga manje aktivnim i manje osetljivim. Ljudi nisu samo naučili da na nekom psihološkom nivou ignorišu bol, već su fizičke promene u sistemima za bol dovele do objektivnog smanjenja negativnih signala. 

Drugim rečima, kroz kontrolu pažnje, mi doslovno možemo da kontrolišemo gde u našem mozgu rastu nove veze, a gde prethodno postojeće veze nestaju. Mi time biramo gde će se i kako promeniti fizička i psihička struktura našeg uma, a samim time i struktura našeg doživljaja stvarnosti.

Izbor  i izmena

Izbor fokusa pažnje je veština koju svako od nas može da trenira. Ako imate neku naviku, osećaj, ili mentalno stanje koje vas ometa u životu – možete to da umanjite tako što tom mehanizmu oduzmete pažnju od koje zavisi. Recimo, ako vas hvataju intruzivne anksiozne misli („jesam li ugasio šporet? jesam li zaključao vrata?”), vi to primetite; i onda polako, bez ljutnje ili osuđivanja samog sebe, prosto prenesete pažnju na nešto drugo, po mogućstvu nešto pozitivno što želite da ojačate. I onda opet, i opet, i opet, dok to ne postane automatski refleks. 

Ovo je, naravno, lako reći i teško uraditi, bar u početku. Ali ova praksa je kao i sve drugo u životu: čovek postaje bolji kroz vežbu. Ako vežbate svoj mehanizam prenošenja pažnje, on će postati bolji. I to će se desiti opet kroz sam proces pažnje (rekurzivno): time što obraćate pažnju na svoj fokus pažnje, i na svoju kontrolu tog fokusa, uvećavate umreženost ćelija u delovima mozga koje se bave kontrolom pažnje [19]. Samim tim, što više i duže vežbate korišćenje ovog pristupa, on utoliko postaje moćniji i lakši za primenu u drugim aspektima života. 

Kontrola pažnje je takođe i vredna perspektiva tokom učenja novih veština, ili kod pristupa psihoterapiji. Učitelji, treneri, i terapeuti vas neće daleko odvesti ako pokušavaju da direktno prespu znanje iz svog mozga u vaš; oni ne mogu da vam prosto daju neku veštinu ili rešenje problema, kao gotovu stvar. Ako se fokusirate na njihove reči, vaš mozak uči kako da što bolje sluša i pamti šta su vam oni rekli, ne kako da sami steknete sposobnost koju želite da naučite. Svako može da napamet nauči objašnjenje kako, recimo, baciti loptu u koš; ali šta vam to vredi na terenu? Zamislite čoveka koji izađe sa loptom, i onda počne da recituje „prvo stavi ruke ispred sebe držeći loptu, onda okreni laktove dole, onda…”

Funkcija trenera i terapeuta je da vas prate i posmatraju dok isprobavate neku veštinu – bez obzira da li se radi o košarci ili o kontroli unutrašnjih procesa vašeg uma. Ako su dobri stručnjaci, oni će vas ispitivati dok ne nađu probleme i greške kojih niste svesni ili koje ste pogrešno prethodno naučili. Kada vam ukažu na te nedostatke, dalji rad je u vašim rukama: na vama je da fokusirate svoju pažnju na taj nedostatak, i na veštinu ili tehniku ili način razmišljanja kroz koji možete da to ispravite. I onda pod fokusom pažnje trenirate svoje telo i um dok tu tehniku ne savladate. Postaćete bolji u onome na šta se fokusirate; dok će ono na šta prestanete da obraćate pažnju postati maglovitije i potisnuto.

***

Svet je pun stvari i situacija koje nam skreću pažnju u neproduktivne tokove. Bol je teško ignorisati, i teško je prebaciti pažnju sa njega na nešto drugo. Strah i nervoza ometaju naše sposobnosti, i usmeravaju pažnju na stvari koje ne bi trebalo da budu ni blizu vrha liste. Mediji i društvene mreže su izgrađeni da nam uhvate i zadrže pažnju; doslovno treniraju naš mozak da usmeri svu pažnju na neprestani tok informacija, jer tako maksimizuju broj reklama koje ćemo videti (čime maksimizuju svoju zaradu).

Preuzimanje kontrole nad svojom pažnjom je centralni, najvažniji korak kojim uzimamo kontrolu nad tokom sopstvenog života.

(Verzija ovog teksta je originalno objavljena u časopisu Galaksija Nova.)

Reference

  1. Brown, T. G., & Sherrington, C. S. (1912). On the instability of a cortical point. Proceedings of the Royal Society of London. Series B, Containing Papers of a Biological Character, 85(579), 250-277.
  2. Cohen, L. G., Celnik, P., Pascual-Leone, A., Corwell, B., Falz, L., Dambrosia, J., Honda, M., Sadato, N., Gerloff, C., Catalá, M. D., & Hallett, M. (1997). Functional relevance of cross-modal plasticity in blind humans. Nature, 389(6647), 180–183. https://doi.org/10.1038/38278
  3. Fridman, E. A., Hanakawa, T., Chung, M., Hummel, F., Leiguarda, R. C., & Cohen, L. G. (2004). Reorganization of the human ipsilesional premotor cortex after stroke. Brain, 127(Pt 4), 747–758. https://doi.org/10.1093/brain/awh082
  4. Lotze, M., Markert, J., Sauseng, P., Hoppe, J., Plewnia, C., & Gerloff, C. (2006). The role of multiple contralesional motor areas for complex hand movements after internal capsular lesion. The Journal of neuroscience, 26(22), 6096–6102. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.4564-05.2006
  5. Bury, S. D., & Jones, T. A. (2002). Unilateral sensorimotor cortex lesions in adult rats facilitate motor skill learning with the “unaffected” forelimb and training-induced dendritic structural plasticity in the motor cortex. The Journal of neuroscience, 22(19), 8597–8606. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.22-19-08597.2002
  6. Buonomano, D. V., & Merzenich, M. M. (1998). Cortical plasticity: from synapses to maps. Annual review of neuroscience, 21, 149–186. https://doi.org/10.1146/annurev.neuro.21.1.149
  7. Kleim, J. A., & Jones, T. A. (2008). Principles of experience-dependent neural plasticity: implications for rehabilitation after brain damage. Journal of speech, language, and hearing research: JSLHR, 51(1), S225–S239. https://doi.org/10.1044/1092-4388(2008/018)
  8. Voss, P., Thomas, M. E., Cisneros-Franco, J. M., & de Villers-Sidani, É. (2017). Dynamic Brains and the Changing Rules of Neuroplasticity: Implications for Learning and Recovery. Frontiers in psychology, 8, 1657. https://doi.org/10.3389/fpsyg.2017.01657
  9. Recanzone, G. H., Merzenich, M. M., Jenkins, W. M., Grajski, K. A., & Dinse, H. R. (1992). Topographic reorganization of the hand representation in cortical area 3b owl monkeys trained in a frequency-discrimination task. Journal of neurophysiology, 67(5), 1031–1056. https://doi.org/10.1152/jn.1992.67.5.1031
  10. Stefan, K., Wycislo, M., & Classen, J. (2004). Modulation of associative human motor cortical plasticity by attention. Journal of neurophysiology, 92(1), 66–72. https://doi.org/10.1152/jn.00383.2003
  11. Kamke, M. R., Ryan, A. E., Sale, M. V., Campbell, M. E., Riek, S., Carroll, T. J., & Mattingley, J. B. (2014). Visual spatial attention has opposite effects on bidirectional plasticity in the human motor cortex. The Journal of neuroscience, 34(4), 1475–1480. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.1595-13.2014
  12. Robertson, I. H., Ridgeway, V., Greenfield, E., & Parr, A. (1997). Motor recovery after stroke depends on intact sustained attention: A 2-year follow-up study. Neuropsychology, 11(2), 290–295. https://doi.org/10.1037/0894-4105.11.2.290
  13. Seitz, A. R., & Watanabe, T. (2003). Is subliminal learning really passive? Nature, 422(6927), 36. https://doi.org/10.1038/422036a
  14. Choi, H., & Watanabe, T. (2009). SELECTIVENESS OF THE EXPOSURE-BASED PERCEPTUAL LEARNING: WHAT TO LEARN AND WHAT NOT TO LEARN. Learning & perception, 1(1), 89–98. https://doi.org/10.1556/LP.1.2009.1.7
  15. Shpaner M, Kelly C, Lieberman G, Perelman H, Davis M, Keefe FJ, Naylor MR. (2014) Unlearning chronic pain: A randomized controlled trial to investigate changes in intrinsic brain connectivity following Cognitive Behavioral Therapy. Neuroimage Clin. 5:365-76. https://doi.org/10.1016/j.nicl.2014.07.008.
  16. Månsson KN, Salami A, Frick A, Carlbring P, Andersson G, Furmark T, Boraxbekk CJ. (2016) Neuroplasticity in response to cognitive behavior therapy for social anxiety disorder. Transl Psychiatry. 6:e727. https://doi.org/10.1038/tp.2015.218.
  17. Moseley, G. L., & Flor, H. (2012). Targeting cortical representations in the treatment of chronic pain: a review. Neurorehabilitation and neural repair, 26(6), 646–652. https://doi.org/10.1177/1545968311433209
  18. Eldar, S., & Bar-Haim, Y. (2010). Neural plasticity in response to attention training in anxiety. Psychological medicine, 40(4), 667–677. https://doi.org/10.1017/S0033291709990766
  19. Siew, S., & Yu, J. (2023). Mindfulness-based randomized controlled trials led to brain structural changes: an anatomical likelihood meta-analysis. Scientific reports, 13(1), 18469. https://doi.org/10.1038/s41598-023-45765-1