Kada ljudsko telo napadne bakterijska infekcija, mi imamo dugu listu antibiotika koje možemo da primenimo.Ti lekovi deluju tako što “kvare” neke od osnovnih bioloških procesa koji su bakterijama potrebni za preživljavanje. Takvi procesi u ljudskim ćelijama ili ne postoje, ili su značajno drugačiji, što čini same antibiotike relativno bezopasnim za ljudsku upotrebu.  

Ako nas napadnu gljivice, situacija je teža. Ćelijska biologija gljivica je mnogo bliža ljudskoj, ono što je otrovno za njih je bar donekle otrovno i za nas. Zbog toga, imamo mnogo kraću listu antifungalnih lekova, koji dolaze u paketu sa mnogo većim brojem nuspojava. 

Još veća komplikacija sledi ako nas napadne neki virus. Virusi upotrebljavaju naše ćelije za reprodukciju, i zavise od naših sopstvenih bioloških procesa. Ako pokušamo da ubijemo virus tako što zaustavimo te procese, otrovaćemo sami sebe. Kao rezultat tih činjenica, antiviralni lekovi moraju da se prave za svaki virus posebno, i da ciljaju neke od sporednijih bioloških detalja, često sa ograničenim dejstvom. Za većinu virusa nemamo nikakve lekove, i od njih se branimo pre svega vakcinacijom.

Ali najgora situacija se javlja kada organizam oboli od raka. Rak se sastoji od naših ćelija koje su se otele kontroli. Lek koji “ubija rak” mora da, po definiciji, ubija te ćelije – naše sopstvene, ljudske. Pritom, vrlo je teško razlikovati one koje čine rak od onih koje čine jetru, srce, i druge organe. Većina terapija se otud sastoji od supstanci koje su malo otrovnije za rak nego za druga ljudska tkiva, a borba protiv bolesti predstavlja tešku i neizvesnu trku da se bolesne ćelije unište pre nego što i zdrava tkiva otkažu. 

Kao rezultat ovog problema, mnogi rakovi su praktično neizlečivi, a oni koji se mogu izlečiti obično zahtevaju dugotrajnu i bolnu borbu. Tu borbu prati velika doza neizvesnosti, teških prognoza, komplikovanih i bolnih terapija…

Sve to ukupno dovodi ljude u ranjivu situaciju, u kojoj se očajnim bolesnicima (ili, još gore, roditeljima bolesne dece) mogu prodati razne priče koje nemaju veze sa stvarnim svetom. Kriminalci koji to rade (i koji su po svakom moralnom kriterijumu daleko gori od običnih lopova) često ne samo što ostaju nekažnjeni, već se njihovi lažni proizvodi kopiraju i šire decenijama nakon što početna prevara propadne. 

Bila bi potrebna serija knjiga da se sakupe sve lažne terapije i zmijska ulja koja se danas nude bolesnima, što uživo, što preko Interneta. Ali vredi pogledati nekoliko češćih primera ovakvih prevara, kroz koje možemo da vidimo kako takve stvari nastaju, i kako se šire.

Amigdalin (Laetrile)

Jedan od najstarijih i najbolje ustanovljenih nadrilekova je amigdalin, takođe poznat kao laetrile, ili “vitamin B-17.” Ne leči rak, može da bude opasan po zdravlje, nije nikakav vitamin, nema nikakve naučne osnove… i prodaje se širom sveta, a očajni ljudi plaćaju ogromne svote novca za specijalne oblike ili čak intravenozne terapije. 

Priča o ovoj supstanci počinje sredinom prošlog veka, i ključni likovi su otac i sin, obojica po imenu Ernst T. Krebs. 

Stariji Krebs je po profesiji bio lekar, ali je teško oštetio svoju karijeru pokušajem da leči razne vrste raka injekcijama kimotripsina, probavnog enzima iz pankreasa. On je pacijentima tvrdio da rak nastaje iz vrste embrionalnih ćelija zaostalih iz razvoja u detinjstvu, i da kimotripsin uspešno razara te ćelije. Na žalost, pored toga što je ta priča o raku potpuno netačna, kimotripsin takođe efikasno razara sve ljudske ćelije i tkiva, pa injekcije nisu baš imale željeno dejstvo. Porodice preminulih pacijenata su bile besne, i Krebs je od sudskih procesa pobegao u mali gradić usred pustinje u Nevadi.

I tu bi se priča završila, da nije bilo njegovog sina. Ernst T. Krebs mlađi nije imao intelektualne talente svog oca, i odustao je od pokušaja da završi univerzitet nakon što je nekoliko puta pao na osnovnim ispitima iz biologije i hemije. Ali gde nema jednog talenta, ima drugog: sin je bio veoma harizmatičan, i imao je talent za manipulaciju ljudima. Pribavio je sebi lažni doktorat teologije iz jednog malog, neakreditovanog Biblijskog koledža, i na osnovu toga počeo da se predstavlja kao “dr. Krebs.” 

Otac i sin su nakon toga tražili novi “lek” kojim mogu da zamene kimotripsin. Nakon razgovora sa vlasnicima lokalnih voćnjaka, našli su savršenu stvar: koštice kajsija, koje su ostajale kao nuzprodukt proizvodnje džema od kajsija, i koje su mogli da kupe jeftino u velikim količinama. Iz tih koštica su jednostavnim procesom izdvojili dve supstance koje kajsije koriste da učine semenke gorkim i teško jestivim: amigdalin i pangamičnu kiselinu. Otac je sa svojim znanjem hemije preuzeo proizvodnju, dok je harizmatični sin postao glavni prodavac i propagandista. 

U početku, Krebsovi su svoje proizvode reklamirali kao lekove protiv istih onih “zaostalih embrionalnih ćelija” koje su korišćene u priči sa kimotripsinom. Ali ta priča je već bila poznata i zloglasna, i preveliki broj potencijalnih kupaca je mirisao prevaru u celoj stvari. Tragajući za ubedljivijom pričom, Krebs mlađi je primetio jednu genijalnu stvar: u tom periodu (početak 1950tih), u Americi je upravo počela masovna proizvodnja vitamina i vitaminskih suplemenata, pa se u novinama i na radiju se često pričalo o raznim vitaminima. Lako je bilo primetiti da većina ljudi ne zna sve vitamine, i da ih je lako zbuniti.

Krebs mlađi je zbog toga počeo da štampa pamflete u kojima je tvrdio da su amigdalin i pangamična kiselina u stvari novootkriveni vitamini B-15 i B-17. Rak i niz drugih bolesti, po toj priči, nastaju zbog nedostatka tih vitamina, i mogu se izlečiti suplementima. Naravno, nijedna tvrdnja nije podržana nikakvim naučnim istraživanjima, nema nikakvih bioloških osnova. Sve je prosto izmišljeno iz nule. 

Pitanje je koliko daleko bi ova prevara otišla da se nije desila još jedna koincidencija. Naime, Nobelovu nagradu za medicinu je 1953. godine dobio dr. Hans Krebs, za otkriće ciklusa reakcija na kojima se zasniva metabolizam ogromne većine živih bića. Krebsovo ime je brzo postalo široko poznato, a Krebsov ciklus se i dan danas nalazi u svim udžbenicima biologije. 

Ernst Krebs mlađi  je ovde otkrio način da zaradi ogromne pare: prosto se ljudima i novinarima predstavljao kao “doktor Krebs,” i nije ih ispravljao kada pomisle da je on Hans Krebs, čuveni Nobelovac. Iako Krebsovi iz Nevade nikada nisu ni upoznali Hansa Krebsa, niti imaju ikakvih rodnih veza, ova koincidencija u prezimenu im je omogućila da zaista počnu sa velikim širenjem reklamnih priča o amigdalinu. Ljudi su kupovali “lek za rak” jer su verovali da iza tog leka stoji jedan od najvećih naučnika dvadesetog veka.

Nakon što su počeli da koriste nesporazum oko imena kao reklamu, otac i sin su proširili prodaju svojih suplemenata po visokoj ceni širom SAD, pa zatim i u Evropi. Da bi pojednostavili marketing, prestali su da pričaju o pangamičnoj kiselini, i fokusirali se samo na amigdalin. Ali, tu ih je stigla i prva posledica laži. Kajsije proizvode amigdalin u košticama zato da bi sprečile životinje da pojedu košticu zajedno sa ostatkom ploda. Amigdalin se tokom probave raspada na nekoliko delova, jedan od kojih je poznati otrov cijanid, ekstremno opasan čak i u relativno malim dozama. 

Nakon prijava zdravstvenih problema i smrti povezanih sa amigdalinom, Američka vlast je zabranila upotrebu dok se ne urade kliničke studije. Zatim su iz javnog novca odvojena sredstva da se ispita efekat amigdalina/laetrile na rak, jer Krebsovi naravno nisu hteli da sami ulože svoju zaradu u naučne provere. Studije su urađene i objavljene [1, 2], i nisu našli nikakav efekat na rak, dok jesu našle potencijal za značajnu opasnost. 

Krebs mlađi je nakon toga na sva zvona objavo da su istraživanja sabotirana, i da se radi o pokušaju farmaceutske industrije da potisne “istinski lek protiv raka.” Pričao je o pokušajima atentata, i kako cela naučna zajednica odbacuje njegova otkrića. I naravno, nastavio je da prodaje “lekove” sa amigdalinom iz Meksika, po povišenim cenama. Pokušaj zabrane ne samo što nije sprečio prodaju amigdalina, već je postao deo reklamne kampanje, i povećao profite. 

Nije sigurno koliko smrti su Krebsovi proizveli ovom svojom kampanjom. O finansijskim posledicama da i ne pričamo – nebrojene hiljade porodice su zadnji novac dale za uvoz “zabranjenog leka” iz Meksika. 

Krebs mlađi i njegova sekretarica su 1983. osuđeni na šest meseci zatvora zbog komercijalne prevare; za smrti i bankrote bolesnika nikada nisu bili ni tuženi. Njihovi “lekovi” su prodavani sa kutijama koje jasno kažu da je uzimanje “na sopstvenu odgovornost.”. Nije im čak ni oduzeta zarada od ove prevare: kada je Krebs mlađi konačno umro (sa 85 godina, od starosti), bio je multimilioner sa ogromnom kućom u San Francisku. 

Iako je amigdalin poznat kao jedan od najboljih primera medicinske prevare [3], on se i dan danas prodaje širom sveta, i na istu udicu se hvataju i bolesni ljudi u našim krajevima. Internet prevaranti su na početnu priču dodali gomilu novih izmišljotina – recimo, izmišljeno je neko pleme iz Avganistana (ili Afrike, ili Južne Amerike, lokacija se menja u zavisnosti od izvora) u kome nema raka, jer tamo svi jedu koštice od kajsije. Izmišljena je priča kako su Krebsa ubili agenti farmaceutske industrije zato što su hteli da sakriju lek Istini nikada nije bilo ni traga u celoj ovoj situaciji, a laži su beskrajne. 

Kiselost i kiseonik

Hans Krebs, pomenuti Nobelovac koji je otkrio Krebsov ciklus, je svoje doktorske studije radio u laboratoriji koju je vodio Oto Varburg. Takođe veliki naučnik, takođe Nobelovac, Varburg je uspostavio osnove našeg razumevanja funkcije mitohondrija, respiracije, i balansa kiseonika i ugljen-dioksida u krvi. Njegov rad je takođe zloupotrebljen, i danas predstavlja osnovu za jednu od najraširenijih prevara u našim krajevima: proizvode za “alkalizaciju organizma.” 

Da bi smo razumeli kako se osnovne činjenice izvrću od strane promotera “alkalizacije,” moramo da razumemo nekoliko komplikovanih detalja ljudske fiziologije. Prodavci ove prevare računaju na to da njihovi kupci neće uložiti napor da ovo prouče. 

Prva tačka koju moramo razumeti je šta znači kada je nešto kiselo, makar na uprošćenom nivou. Kiselost se meri na pH skali, i ima vrednost od 0 do 14. Savršeno čista voda ima pH od tačno 7, nije ni kisela ni alkalna. Sve manje od 7 je kiselo, sve veće od 7 je alkalno. 

Limunov sok ima pH od oko 2 (vrlo kiselo), med oko 4, dinje i orasi oko 6, dok meso obično ima vrednost između 6 i 7. Ako obratite pažnju na ove cifre, videćete da je praktično sva hrana koju jedemo kisela, najviše zato što biljke imaju niži pH generalno. Želudačna kiselina ima pH između 1 i 3, i tu se održava; ako unesete u stomak nešto alkalno, vaš želudac proizvede više kiseline da to nadoknadio, jer kiselost je neophodna za proces varenja.

Druga tačka je pitanje šta znači “kiselost organizma” uopšte. Skoro sve životinje kroz disanje i funkciju bubrega održavaju pH krvi i većine tkiva u blago alkalnom rangu. Krv i limfa se održavaju na veoma uskom opsegu pH između 7,35 i 7,45. Ako vam pH izađe iz tog ranga, nalazite se u ozbiljnim zdravstvenim problemima i potrebna vam je hitna medicinska pomoć. Vrednosti koje su “kisele” (manje od pH 7) se mogu videti samo kod ekstremno teško bolesnih osoba, i jako je mala šansa da se mogu preživeti duže od nekoliko sati bez intenzivne nege. 

Pritom, to je samo deo slike. Različita tkiva u telu mogu imati donekle različite pH vrednosti. Unutrašnjost ćelija može imati drugačiju vrednost nego spoljašnost. Povrh toga, mnoge organele u ćelijama mogu biti različite “kiselosti” – mitohondrije, organele koje proizvode najveći deo energije potrebne za život, u određenim delovima imaju pH manju od 1, na nivou veoma snažnih kiselina. Ako bi ste mogli da nekako “alkalizujete” mitohondrije, vaš mozak i srce bi prestali da rade u roku od tridesetak sekundi. 

Treća i poslednja tačka koju moramo razumeti je proces proizvodnje energije. U svim našim ćelijama, energija za opstanak života se proizvodi kroz sagorevanje raznih supstanci koje unosimo kroz hranu, pre svega masti i šećera. Najveći deo tog sagorevanja se vrši kroz dva osnovna sistema: ili kroz glikolizu ili kroz oksidativnu fosforilaciju. 

Glikoliza se može vršiti bilo gde u ćeliji, vrlo je brza, i nije joj potreban kiseonik. Zbog ovoga, najviše se koristi u ćelijama i organima u kojima se energetske potrebe mogu naglo i nepredvidljivo povećati: mišići, nervi, mozak, jetra. Glikoliza, međutim, ne sagoreva hranu potpuno; njen nusprodukt je (u ljudskim ćelijama) supstanca zvana laktat, mlečna kiselina, koja se nakuplja i koja se se zatim mora dodatno razgrađivati. 

Oksidativna fosforilacija je znatno sporiji proces koji se vrši u mitohondrijama. Ona zahteva stalan dotok kiseonika, ali pritom potpuno razgrađuje hranu, proizvodeći na kraju samo vodu i ugljen-dioksid. Ona je takođe i vrlo efikasna, iz iste količine hrane proizvodi oko 15 puta više energije nego glikoliza. 

Sad, konačno, možemo povezati sve ove detalje u celinu, i videti kako je njihovo izvrtanje proizvelo čitavu industriju. 

Oto Varburg je bio veliki naučnik koji je otkrio razne stvari. Između ostalog, još 1920. godine je primetio da oko dve trećine tumora i rakova koristi pretežno glikolizu, dok je oksidativna fosforilacija smanjena iako nema nedostatka kiseonika. Drugi naučnici su u istom periodu primetili da tkiva malignih rakova teže da budu kiselija nego što bi trebalo. Ovo je dovelo do hipoteze: rakovi koriste glikolizu, glikoliza proizvodi mlečnu kiselinu, nakupljanje mlečne kiseline čini ćelije raka kiselijim nego što treba da budu, i to je iz nekog razloga važno za maligne oblike bolesti. 

Kroz sledećih nekoliko decenija, naučnici su pokušali da ovo upotrebe u terapijama na stotine različitih načina, sa desetinama kliničkih studija i probnih lekova. Na žalost, bez uspeha: pokušaji da se lekovima “cilja” glikoliza su neslavno proizvodili neuropatije, ili oštećenja srca i mozga, sa vrlo malo rezultata protiv samih ćelija raka. Nije bio potpuni gubitak vremena, jer su ta istraživanja dovela do mnogo boljeg razumevanja promena u metabolizmu u tumorima, što je poboljšalo mnoge moderne pristupe [4-6]. 

Između ostalog, nađeno je da ćelije raka u stvari teže da budu više alkalne nego zdrave ćelije, dok je prostor između ćelija često kiseliji u tumorima [6]. Ovo je dinamična adaptacija ćelija raka koja im pomaže da opstanu i da se kreću između ćelija zdravih tkiva, i deo je funkcije veoma komplikovanih sistema koji nadilaze opseg ovog teksta. 

Ali ako potražite Varburgovo ime na Internetu, nećete lako naći te studije i naučne radove. Na vrhu rezultata stoje doslovno hiljade raznih članaka i video snimaka sa naslovima poput “Nemački naučnik zapanjio svet: ovo su namirnice koje treba da jedete da bi ste izlečili rak!”

Varburg je umro 1971. godine, i nikada nije davao savete o ishrani. Ali isto kao što je Ernst Krebs koristio ime Hansa Krebsa za promociju svojih nadrilekova, tako danas hiljade prevaranata koriste Varburgovo ime da bi svojim produktima dali naučni autoritet. 

Promoteri alkalizacije biraju neke detalje iz fiziologije koje smo pomenuli u prethodnom tekstu: tkivo raka je na prvi pogled ponekad kiselije nego što bi trebalo, čuveni Nobelovac Varburg je imao ideju da ta kiselost nastaje kroz promene u metabolizmu. Prema tome, ide zaključak, mi možemo da promenimo metabolizam i da lečimo rak tako što promenimo ishranu i “alkalizujemo organizam.” 

Priče su kroz godine razvile od ove početne tačke, tako da se danas “alkalizacija” nudi kao rešenje ne samo za rak, već i za praktično sve druge bolesti. Postoje silne knjige koje raspravljaju o “kiselosti” različitih prehrambenih proizvoda; neke o tome prosto daju direktne neistine (tvrdeći, recimo, da je limun alkalan), dok druge predlažu čitave sisteme i matematičke formulacije kojima se izračunava “kiselost” hrane koja više nema veze ni sa čime što se može realno izmeriti. Ljudima se prodaju alkalne vode, navodno specijalne sode bikarbone (jer od obične bikarbone ne može da se dovoljno zaradi), i razni drugi suplementi.

Šta se u stvari događa kada ljudi počnu da koriste te proizvode, ili kada pređu na “alkalne dijete?” Efektivno ništa: želudac čini da sva hrana koju unesemo postane kisela, a to se u crevima nakon toga donekle neutrališe. Unete hranjive materije se apsorbuju u krvotok, gde kiselost regulišu bubrezi (menjajući pH izbačenog urina) i pluća (koja menjaju koliko ugljen-dioksida se izbacuje u svakom dahu). Ni u jednom trenutku nema nikakvih značajnih promena pH ni u jednom delu organizma. 

Da ovi komplikovani opisi ne bi proizveli nesporazume, možemo reći i direktno. Nijedna dijeta, voda, niti suplement ne može da vam značajno promeni “kiselost organizma” [9, 10]. Svako ko vam tvrdi da je to moguće, laže (svesno ili nesvesno). 

Možemo ovde pomenuti i drugu grupu prevara koje se pozivaju na Varburga. Po zastupnicima ove teorije, Varburgovo otkriće da tumori manje koriste kiseonik u stvari znači da oni nastaju zbog nedostatka kiseonika. Možete kod nas naći ljude koji će vam direktno reći da je Varburg dobio Nobela upravo za otkriće da “nedostatak kiseonika proizvodi rak.” Iako je ovo direktno suprotno stvarnosti: neobično svojstvo tumora koje je Varburg otkrio je da oni manje koriste kiseonik (tj. češće u metabolizmu koriste glikolizu, za koju kiseonik nije potreban). 

Na osnovu ove “teorije” o nastanku raka, pacijentima se opet uvaljuju razne pseudonaučne terapije, od koloidalnog srebra, preko napitaka sa hlor oksidom (industrijskom varikinom) ili peroksidom, do hiperbaričnih terapija u kojima pacijente stavljaju u komoru sa kiseonikom pod povećanim pritiskom. Sve to navodno služi da pomogne protiv raka, ali je u stvari direktno opasno i otrovno za organizam u celini, i može samo da smanji verovatnoću izlečenja, ili da čak proizvede dodatne nove bolesti  [9-11]. 

Razni pristupi prevarama

U prethodnim slučajevima, videli smo kako nadrilekari koriste imena i autoritet poznatih naučnika da bi sebi naduvali kredencijale, i svoje izmišljene priče predstavili kao autoritativne. Da li je to uvek prisutno i potrebno za promociju lažnih lekova? Uzmimo ovde nekoliko primera drugačijih strategija. 

Poziv na tradiciju. Priča o tajnim lekovima koje su otkrili davno umrli Nobelovci ima uticaja na ljude koji poštuju nauku i naučne autoritete. Ali postoji mnogo ljudi koji veruju da je nauka potpuno lažna i korumpirana, i da je tradicionalna medicina mnogo bolja i prirodnija. U toj oblasti ima bezbroj prevara, ali možemo izabrati jednu koja se održala već više od sto godina. 

Početkom 20. veka, Kanadska medicinska sestra po imenu Rene Caisse (obratite pažnju na ime) je odlučila da počne da leči rak. Po njenoj priči, ona je otišla kod šamana koji joj je dao tajni lek, mešavinu biljaka zvanu Essiac, kojom se u indijanskim plemenima vekovima leči rak. Od ove mešavine je dovoljno napraviti čaj, piti često, i eto, ode rak ko rukom odnesen [12]. 

Ako obraćate pažnju na detalje, ime tog čaja će vam možda izgledati neobično. Nije baš da zvuči kao indijanska reč. I nije: Essiac je ime Caisse, napisano unazad; kakvo mišljenje je ta žena imala o inteligenciji svojih mušterija ostavljam čitaocu da sam zaključi. . 

Ovaj čaj se sastoji od mešavine nekoliko biljaka koje Kanadska plemena zaista koriste u tradicionalnoj medicini, ali ne protiv raka. Sam čaj ima razne efekte, pre svega proizvodi mučninu i povraćanje; i ne leči rak uopšte, naravno. No, on se i dan danas prodaje kao suplement (pod originalnim imenom, ili pod novim imenom “Flor Essence”), i ljudi često plaćaju značajne količine novca za specijalne formulacije nakon što pročitaju priču o “tajnom indijanskom leku.” Slični pozivi na prastare autoritete se koriste za prodaju raznih lekova koji navodno potiču iz Indijske Ajurveda medicine, ili iz Kineske tradicionalne medicine. 

Ja sam otkrio lek i sada me proganjaju! Ovo je rizičan ali visoko isplativ pristup koga je koristilo nekoliko različitih nadrilekara širom sveta. Na primer, Italijanski lekar Tulio Simoncini je pre nekoliko decenija “otkrio” da je izvor raka u stvari zaraza gljivicom Candida albicans, i da se ta zaraza može izlečiti intravenoznim dozama sode bikarbone. Godinama se branio od tužbi tako što je tvrdio da ga proganja “farmaceutska industrija,” dok je pacijentima naplaćivao ogromne honorarijume za terapiju koja njega samog praktično ništa nije koštala. 

Simoncini je najverovatnije izabrao ovu priču zato što se intravenozna soda bikarbona dobro toleriše u većini slučajeva, dogod se pazi na dozu i brzinu infuzije. Zbog priče o progonu od strane farmaceutske industrije, Simoncini je takođe postao heroj mnogim vernicima u alternativnu medicinu; čak i u našim krajevima je bilo situacija da ljudi skupljaju dobrotvorne donacije da bi odveli dete na “terapiju protiv raka” kod tog “čuvenog Italijanskog lekara.”

Ali ništa nije savršeno sigurno. Nakon što je jedan pacijent umro direktno od transfuzije, Simoncini je osuđen za prevaru. A nakon smrti drugog pacijenta, i za ubistvo. Ako mislite da je to znak da sistem uspešno radi i da nadrilekari ne mogu baš da rade šta god hoće, moram da vas razočaram. Simocini je dobio samo pet godina zatvora, dok je pritom zadržao najveći deo ogromnog bogastva sakupljenog kroz decenije “šišanja ovaca.”

Dovoljno je da pričam o zaveri, ne moram ni da obećavam lek! Verovatno najciničniji primer ove vrste prevaranta je Džozef Merkola (Joseph Mercola) [13, 14]. 

Merkola ne prodaje lekove protiv raka direktno. Umesto toga, on i njegova mreža polu-legalnih kompanija gura stotine ili čak hiljade članaka i video snimaka u kojima se izvlači svaki primer malverzacija i grešaka u naučnom i medicinskom sistemu. Poruka svega toga je da se modernoj medicini ne može verovati, da je ona potpuno korumpirana i pokvarena – dok je dr. Merkola, eto, pošten. On uz to daje niz dobrih, zdravorazumskih saveta o osnovnom zdravlju, na osnovu kojih proizvodi poverenje i utisak da je on vaš stariji rođak koji vam želi dobro. Na to dodaje članke sa teorijama zavere, pričama kako “oni” sakrivaju prirodne lekove od nas, i kako bi smo svi mogli da budemo savršeno zdravi samo da pratimo sve te savete. 

I onda, neki od tih tekstova i snimaka onako usput, slučajno, pominju kako određeni suplementi “pomažu da se spreči rak.” Na drugim mestima isto tako usput, slučajno, pominju kako “ima izveštaja da je ovaj suplement doveo do izlečenja od raka.” Pritom na svakom suplementu piše da te izjave nisu potvrđene od strane zvaničnih izvora. I sitnim slovima, da je korišćenje tih suplemenata “na sopstveni rizik.” Ali njegovi gledaoci to ne primećuju: oni sastave sami slagalicu iz raznih tekstova i poruka i otkriju šta treba da kupe. A ta slagalica im još poveća poverenje, jer eto: Merkolu proganjaju, pa ne sme otvoreno da kaže, mora da napravi zagonetku koju kupac sam rešava. 

Svi ti članci i video snimci se dele viralno, sa oglasima od kojih Merkola dobija prihode. Neki od njegovih snimaka su imali milione pregleda samo u okviru Balkana! A uz članke i snimke se agresivno gura ogroman broj suplemenata i alternativnih lekova koji “pomažu” za sve i svašta. Ukupno, od svih tih prihoda, Merkola je po sopstvenom priznanju stekao bogatstvo značajno veće od sto miliona dolara [12]. Radi poređenja, nijedan od naučnika koji su otkrili antibiotike, ili lekove za pritisak, ili citostatike – nijedan u istoriji nije uspeo da dostigne nivo bogatstva kakav je na osnovu prevara i priča o zaverama stekao Merkola. Ali ako njega slušate, on će vam reći da je nauka korumpirana novcem, a on je borac za pravdu.

Trebalo bi da bude nemoguće sve to izvesti bez zakonskih posledica. No, Merkola je takođe pretvorio zaobilaženje zakona u čitavu novu umetnost. Kroz upozorenja u sitnim slovima, nejasne savete na osnovu kojih može da kaže “pa nisam mu ja to prepisao,” i tako što koristi kompleksnu mrežu kompanija koje neprestano gasi i pali (time komplikujući sudske procese) – retko su uspevali da ga uspešno tuže. Čak i kada uspeju neku njegovu kompanju da kazne, to bude samo par miliona dolara. Što kažu ovde u Americi, cena biznisa. 

Poverenje pacijenata

Za kraj, vredi obraditi još jedan fenomen koji je široko prisutan: izjave zadovoljnih pacijenata. Kod praktično svake ovakve prevare, možete naći gomilu “testimonijala” u kojima ljudi kažu kako je to njima pomoglo, ili kako znaju da je izlečilo rak devojci komšije babine strine, itd, itsl. 

U mnogim slučajevima, ove priče su izmišljene. Ali u mnogima nisu: ljudi iskreno veruju da su izlečeni tim metodama. Kako dolazi do toga? Uzmimo jedan primer fenomena koga sam sa raznim varijacijama video više puta u sopstvenoj karijeri (detalji su malo promenjeni radi anonimizacije slučaja). 

Žena je dobila dijagnozu raka dojke, stepen IIa, osetljiv na estrogen. Zbog vrste i pozicije tumora, njene šanse dugoročnog izlečenja su oko 40% nakon hirurškog zahvata. Oko 65% ako posle toga primi hemoterapiju. I oko 83% ako posle terapije prima tamoksifen sledeće tri godine. 

Ona uradi hirurgiju. Uradi prvu turu hemoterapije, ali joj bude jako teško. Tu odustane, i pređe na “Gerson dijetu” i megadoze vitamina (dve terapije bez ikakvog efekta). I posle šest meseci dođe na kontrolu, raka nema. U njenom slučaju, hirurški zahvat i jedna tura hemoterapije su uspeli da je izleče. 

Ona nije mogla znati ishod unapred, ali bacila je kockice, i pala u onih 40% koji prežive bez dodatnog lečenja. 

Zvuči jasno, zar ne? Ali ako nju pitate šta se desilo, ona će vam reći sledeće: “Ma, meni su lekari rekli da moram da uzmem hemoterapiju i neke blokatore hormona posle. Ja sam njima rekla da neću, počela sam sa Gerson dijetom i vitaminima, i rak je nestao!” 

Ovaj konkretan slučaj sam izabrao zbog posebno tragičnih posledica. Par godina kasnije, bliska prijateljica ove žene je takođe dobila dijagnozu raka dojke, vrlo ranog stadijuma. Skoro je sigurno da bi mala operacija nju potpuno izlečila. Ali ona je od osobe kojoj veruje čula kako lekari nemaju pojma, kako Gerson dijeta i vitamini leče rak, kako su hirurški zahvati deo zavere moderne medicine. Odbila je sve tretmane. 

Došla je nazad u bolnicu na nosilima godinu dana kasnije, nakon što se rak raširio kroz telo i postao neizlečiv. Kroz prilično ekstremne zahvate i teške doze hemoterapije, uspela je da preživi još šest meseci, ali na kraju nije bilo izlaza. 

A šta sa ženom koja ju je savetovala da preskoči tretman? Dotična i dalje insistira da se rak leči dijetom, a povrh toga sada priča kako su njenu prijateljicu ubili lekari u bolnici.

Ova priča je anegdota, data ovde samo kao ilustracija. Ali predstavlja najčešći oblik “izlečenja” kojima se hvale nadrilekari. Ako vam neko ispriča takvu priču, proverite kako je kurs bolesti zaista išao;  u ogromnoj većini slučajeva, naćićete da je osoba preživela zato što je prošla kroz celu seriju medicinskih zahvata, pre nego što je sve to zaboravila i ozdravljenje pripisala amigdalinu, vitaminima, lokalnim božanstvima, ili čemu već ne. 

Kao konkretan primer ovakvog načina razmišljanja u našim krajevima možete uzeti Maju Volk, koja je uspešno prebrodila rak kroz hirurški zahvat i hemoterapiju – ali koja sad u medijima insinuira kako je bolest izlečila sirovom ishranom, i tvrdi da bi danas odbila tretmane koji su joj spasili život[15]. 

Ukupno dobijamo situaciju u kojoj se za razne teorije mogu naći strastveni pobornici koji se pozivaju na ovakve izveštaje, pogotovo na Internetu. I oni se retko sukobljavaju jedni sa drugima. Čovek koji veruje da gljivice izazivaju rak neće napadati ženu koja priča da se rak leči sirovom hranom; ali oboje će zajedno skočiti u oči nekome ko zastupa poziciju savremene medicine. 

Zaključak

Naravno, sve ovo postaje zamućeno kada neko koga volimo dobije dijagnozu raka. Tu su pitanja drugačija; nije uvek važno šta je istina, već može postati bitno nešto što daje makar privremenu nadu, ili što čini da budućnost izgleda svetlije. Ali bez obzira na te psihološke pritiske, i dalje treba naći snage da se odbiju lažne terapije koje bi bankrotirale porodicu obolele osobe; kao i one koje u stvari štete zdravlju, i smanjuju skupoceno preostalo vreme. 

Vikipedija nije uvek najbolji izvor informacija, ali sadrži jako dobru listu nedokazanih ili dokazano nedelotvornih terapija protiv raka, sa referencama:

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_unproven_and_disproven_cancer_treatments

To je jedno od mesta koje vredi pogledati pre nego što uložite vreme, zdravlje, i novac u nešto što se nudi kao rešenje za tešku bolest. U tom domenu, ona stara izreka – veruj, ali proveri – može da bude vredna i zlata i života. 

Reference:

[1] Moertel, C. G., Fleming, T. R., Rubin, J., Kvols, L. K., Sarna, G., Koch, R., Currie, V. E., Young, C. W., Jones, S. E., & Davignon, J. P. (1982). A clinical trial of amygdalin (Laetrile) in the treatment of human cancer. The New England journal of medicine, 306(4), 201–206. https://doi.org/10.1056/NEJM198201283060403

[2] Ellison, N. M., Byar, D. P., & Newell, G. R. (1978). Special report on Laetrile: the NCI Laetrile Review. Results of the National Cancer Institute’s retrospective Laetrile analysis. The New England journal of medicine, 299(10), 549–552. https://doi.org/10.1056/NEJM197809072991013

[3] Lerner I. J. (1981). Laetrile: a lesson in cancer quackery. CA: a cancer journal for clinicians, 31(2), 91–95. https://doi.org/10.3322/canjclin.31.2.91

[4] Vander Heiden, M. G., Cantley, L. C., & Thompson, C. B. (2009). Understanding the Warburg effect: the metabolic requirements of cell proliferation. Science (New York, N.Y.), 324(5930), 1029–1033. https://doi.org/10.1126/science.1160809

[5] Vaupel, P., & Multhoff, G. (2021). Revisiting the Warburg effect: historical dogma versus current understanding. The Journal of physiology, 599(6), 1745–1757. https://doi.org/10.1113/JP278810

[6] Hao, G., Xu, Z. P., & Li, L. (2018). Manipulating extracellular tumour pH: an effective target for cancer therapy. RSC advances, 8(39), 22182–22192. https://doi.org/10.1039/c8ra02095g

[7] Fenton, T. R., & Huang, T. (2016). Systematic review of the association between dietary acid load, alkaline water and cancer. BMJ open, 6(6), e010438. https://doi.org/10.1136/bmjopen-2015-010438

[8] Grimes, D. R., & O’Riordan, E. (2023). Starving cancer and other dangerous  dietary misconceptions. The Lancet. Oncology, 24(11), 1177–1178. https://doi.org/10.1016/S1470-2045(23)00483-7

[9] “Health risks associated with use of Miracle Mineral Solution“. Health Canada. 12 May 2010. 

[10] Watt, B. E., Proudfoot, A. T., & Vale, J. A. (2004). Hydrogen peroxide poisoning. Toxicological reviews, 23(1), 51–57. https://doi.org/10.2165/00139709-200423010-00006

[11] Mach, W. J., Thimmesch, A. R., Pierce, J. T., & Pierce, J. D. (2011). Consequences of hyperoxia and the toxicity of oxygen in the lung. Nursing research and practice, 2011, 260482. https://doi.org/10.1155/2011/260482

[12] Russell J, Rovere A, eds. (2009). “Essiac Tea”. American Cancer Society Complete Guide to Complementary and Alternative Cancer Therapies (2nd ed.). American Cancer Society. pp. 342–345. ISBN 9780944235713

[13] Satija N, Sun LH (December 20, 2019). “A major funder of the anti-vaccine movement has made millions selling natural health products“. The Washington Post.

[14] Delimična lista upozorenja i kazni za lažne produkte koje je Merkola dobio do sada se može videti ovde. 

[15] Direktan citat: ““Prije 5 godina sam operirana, da sam tad znala ovo što sad znam, ne bih dopustila operaciju ni kemoterapiju.” Intervju sa atma.hr portala.