Halucinogene supstance poput LSD ili psilocibina su sve veći fokus istraživanja u kontekstu neuropsihijatrije i psihologije. Značajni pozitivni efekti su zabeleženi u nekoliko vrsta tretmana (pre svega depresije/anksioznosti kod terminalnih pacijenata tretiranih psilocibinom; i u upotrebi MDMA u tretmanu PTSD i sličnih traumatskih sindroma).
Mehanizmi delovanja ovih supstanci su, međutim, vrlo slabo poznati. Jedna generalna stvar koja je bila dugo jasna je da su umešani određeni receptori, pre svega 2A receptor za serotonin (5HT-2A), ali nije bilo jasno zašto ni kako.
Sada konačno imamo prvu rešenu strukturu ovog receptora u kompleksu sa dva halucinogena molekula (LSD i 25CN-NBOH), u prilično dobroj rezoluciji. Pokazalo se da vezivanje halucinogena za ovaj receptor menja afinitet prema određenim “kanalima” daljeg signaliranja u nervnim ćelijama.
Tehničkim jezikom: pre svega se menja snaga interakcije sa Gαq što utiče na dalje signalne mehanizme (pre svega PLC signaliranje na membrani). Takođe se drastično menja i afinitet prema beta-arestinu, proteinu koji zaustavlja signaliranje ove vrste receptora, i može da ih “označi” za uklanjanje iz opticaja ili degradaciju.
Manje tehničkim jezikom: kroz ovo vidimo prvi korak u ćelijskim signalima unutar nervnih ćelija kroz koje nastaje halucinogeni efekt. Taj korak se sastoji od rebalansiranja vrste daljih signala koji idu kroz nerve kada efekt halucinogena počne; ali trebaće još mnogo rada da razlučimo šta se zapravo događa u sledećim stadijumima. Druga jasna tačka je da se efekt halucinogena zasniva dobrim delom na onemogućavanju dejstva “prekidaču” koji inače zaustavlja ovakve receptore kada se oni previše snažno aktiviraju; što proizvodi mnogo trajniji signal nego što bi inače bilo moguće.
Ukupno, zanimljiva strukturalna analiza u polju u kom dugo nije bilo značajnih pomaka.
Studija je dostupna u celini ovde.