Problem svesti predstavlja jedno od najtežih pitanja moderne neuronauke. Zašto svest postoji? Zašto su stimulusi praćeni unutrašnjim doživljajem? Na primer, kada ja pogledam u čisto nebo, ja vidim plavu boju. Postoji subjektivni doživljaj (filozofi svesti ovo zovu “kvalija”) plave boje. Umesto da percepcija talasne dužine mehanički ide u mrežu neurona, javlja se kvalija “plavosti” u okviru moje svesti.
Takav doživljaj nije neophodan. Apsolutno je moguće zamisliti svet u kome spoljni stimulusi proizvode ponašanje bez ikakve interakcije sa svešću. Recimo, mnogi insekti imaju direktne nervne veze između očiju i određenih mišića. Vilin konjic ima neuralnu mrežu u samim očima, koja jako precizno detektuje kada se nešto malo i brzo kreće u okviru vidnog polja – i u toj situaciji signal iz očiju ne ide samo u mozak, već i pravo u mišiće krila i nogu. Bez ikakvog razmišljanja ili unutrašnjeg doživljaja, pre nego što njegov mozak ima čak i dovoljno vremena da kroz njega fizički prođu impulsi iz očiju, vilin konjic je već automatski refleksno okrenuo pravac leta i zgrabio tu tačkicu koja se kretala (i koja je, u ekološkoj niši u kojoj vilin konjic živi, najverovatnije plen, neki manji insekt).
Mada bi to kod ljudi bilo komplikovanije, moguće je zamisliti ljude koji žive naizgled potpuno normalne živote, ali bez svesti. Ova ideja (zvana “filozofski zombi”) se najlakše može objasniti na primeru automatskih veština. Kada ljudi uče neku novu veštinu, recimo kako da recimo voze kola, oni moraju da se svesno koncentrišu. Moraju da misle kada treba pritisnuti kočnicu, kada gas, kada okrenuti volan… Nakon vežbe, međutim, ove veštine postaju automatske. Čovek može da sedne u kola, da uđe u neki dubok razgovor sa suvozačem, i da vozi satima a da pritom nije svesno primetio ništa od vožnje. Ne samo što ne razmišlja o svakom koraku, već ni ne primeti kada neki određeni potez napravi.
Moguće je zamisliti ljude koji rade isto to, ali sa svime drugim ponašanjima koje čine ljudski život. Pitate ih pitanje, oni odgovore automatski, a da pritom nemaju nikakvu unutrašnju svest tog pitanja, niti svog toka razmišljanja, niti svog odgovora. Sve se odvija prosto tako što stimulusi iz spoljnog sveta mehanički prolaze kroz mozak, i onda “izlaze u svet” u vidu automatskih ponašanja.
Jedna očigledna hipoteza o poreklu svesti sledi upravo iz ovakvih primera. Možda je svest neophodna za učenje novih veština? Možda nekako pomaže tokom perioda pre nego što neko ponašanje postane automatsko? Što je lepa hipoteza, i možda i tačna, ali… ne daje razlog za postojanje svesnog doživljaja. Sa neurobiološke tačke gledišta, mogli bi ste imati nekoga ko nije svestan, i kod koga početna vežba isto ide polako korak po korak i postaje sve više automatska… ali da ni u jednom trenutku nema nikakvih kvalija. Čak i kod vilin konjica, moguće je njihov automatski sistem za “hvatanje” naučiti da hvata neki neuobičajeni plen kroz vežbu – a da pritom znate da ni u jednom trenutku vežbanja taj vilin konjic nije bio svestan šta se događa (bar ne u toku samog doživljaja, možda tek posle, kada njegov mali mozak konačno uhvati korak).
Ovo može zvučati kao apsktraktno filozofiranje, ali ima kritične posledice na naše ponašanje i shvatanje sveta. Da li životinje imaju isti doživljaj sveta kao i mi? Pitanje od koga zavisi naš stav kako ćemo tretirati druge životinje. Da li su životinje svesne sebe, da li imaju želje i planove? I to utiče na naše ponašanje oko njih. Da li biljke doživljavaju bol? To bi promenilo moralne rasprave o vegetarijanstvu. Da se i ne priča da u ovom domenu leže mnogi potencijalni odgovori na neka od večnih pitanja iz domena ontologije i metafizike.
Za sada, nema dobre teorije svesti; ili bar ja još nisam video ništa što je iole ubedljivo. Ne samo da ne znamo šta je svest, nego ne znamo čak ni kojim rečima da postavimo precizna pitanja u vezi svesti. Ne možemo da stavimo u reči: svako od nas zna šta je to svest samo zato što je svestan (po pretpostavci, možda ima nekih zombija koji gledaju u ovaj tekst).
Pitanje svesti postaje kvadratno kod pitanja samosvesti. Čak i ako uzmemo da životinje imaju svesne doživljaje slične našima (recimo, da imaju doživljaj određene boje kada pogledaju neki objekt, bez obzira da li je taj doživljaj isti kao naš ili ne) – ostaje nam pitanje da li su one svesne sebe tokom tog iskustva. Da li u njihovo glavi postoji nešto što je iole slično ideji “ja sada vidim plavo nebo,” ili “uh, nebo je baš lepo plavo danas?” Ili postoje samo emocije povezane sa osećajem “plavoće?”
Jedna nedavna studija daje iznenađujuće dobar dokaz da korvidi (vrane, gavranovi, itsl.) verovatno imaju samosvest (studiju možete pogledati ovde).
Eksperiment ima tri koraka. Prvo se na ekranu pojavi X, koji znači da test počinje. Onda se nakon nešto više od pola sekunde na ekranu nekada pojavi sivi kvadrat, a nekada ekran ostane prazan. Dve i po sekunde nakon toga, na ekranu se pojavi ILI crveni ili plavi kvadrat (50/50). Ako je vrana videla sivi kvadrat, treba da kljucne ekran ako se pojavi crveni u drugom koraku; ili da čeka ako se pojavi plavi kvadrat. Ako nije bilo sivog kvadrata, obrnuto: treba da kljucne ako se pojavi plavi kvadrat, ali da čeka ako se pojavi crveni.
Vrane vrlo brzo naučne kako da vrlo tačno izvedu ovaj test. Ali onda, naučnici počnu da testiraju sa različitim intenzitetima sivog kvadrata. Nekada je snažan, ali nekada je vrlo bled, jedva se vidi. Nekada je na samoj ivici vidne moći vrane, tako da ptica ne može da bude sigurna da li je videla kvadrat ili nije.
Vrane jako dobro i tačno odgovaraju na test ako je kvadrat vidljiv; ali kako intenzitet sivog kvadrata opada, tako opada i tačnost njihovih odgovora, kao što bi se moglo očekivati. Ova obzervacija, sama po sebi, nam ne daje nikakve odgovore.
No, tu u igru ulazi dodatni aspekt: pre nego što su počeli sa testiranjem, naučnici su vranama u glavu ugradili sisteme elektroda kroz koje mogu da prate aktivnost pojedinih neurona u jednom delu ptičjeg mozga koji je najuže povezan sa korelatima “unutrašnjeg” razmišljanja. I tu se vidi ključna stvar.
Naime, ako nema unutrašnje svesti, signali koji putuju kroz nerve bi zavisili prosto od intenziteta sivog kvadrata. Čak i kada sivi kvadrat dođe na ivicu detekcije, ta mreža neurona bi pokušala da razluči koliko god je moguće da li je kvadrat tu ili nije. I zaista, takvih neurona ima: naučnici su našli delove nervne mreže koja percipira ovaj stimulus i pokušava da “odluči” da li je sivi kvadrat bio na ekranu ili ne.
Ali su našli i jednu drugu grupu neurona, drugu nervnu mrežu. U ovoj, aktivnost nema nikakve veze sa intenzitetom, već koreliše sa odgovorom koga ptica daje… nakon što ona prva mreža donese odluku da li je sivi kvadrat viđen, ali pre nego što se i pojavi crveni/plavi kvadrat na koga treba ili reagovati ili ne.
Drugim rečima, može da se vidi sistem koji nagađa da li se sivi kvadrat pojavio ili nije; ali se takođe vidi i drugi sistem u kome vrana pravi unutrašnju reprezentaciju te odluke, i pravi PLAN kako će da odgovori kada je pitaju da li je sivog kvadrata bilo ili ne.
Bez neke vrste unutrašnjeg iskustva, takva aktivnost nije potrebna. Odluka onog prvog sistema (koji nagađa da li sivog kvadrata ima ili nema) može direktno da ide u motorne centre gde se sabere sa sledećom percepcijom (plavo ili crveno), i na osnovu tog sabiranja proizvede ili kljuckanje ekrana ili čekanje. Postojanje nezavisne nervne mreže koja uzima rezultat i onda pravi unutrašnji model odgovora koga će ptica dati kada bude dobila izbor (i sama činjenica da ptica OČEKUJE da će dobiti izbor) je snažan (mada ne apsolutan) dokaz da vrane imaju “unutrašnji život” i makar nekakvu vrstu “misli.”
Povrh toga, način na koji se ovo događa (nesvesno procesiranje vizuelnog stimulusa, i zatim pravljenje apstraktne reprezentacije) je efektivno ekvivalentno sistemu za koga već znamo da postoji kod primata i (manje jasno) drugih sisara. Ovo je iznenađujuće, jer ptice nemaju klasičan neokorteks, sloj tkiva koji u mozgovima sisara služi za najkomplikovanije i najapstraktnije delove procesiranja informacija; njihovi mozgovi su jednako (ili čak više) složeni, ali su organizovani na potpuno drugačiji način. Strukturalisti bi očekivali da ptice, čak i ako imaju samosvest, organizuju to na potpuno drugačiji način. Ali ne, osnovni princip je isti.
Činjenica da sistemi apstrakcije mogu da nastanu u tako različitom sistemu, i to prateći istu strategiju, je snažan argument da je svest filogenetski vrlo stara. Dva modela se mogu predložiti.
U prvom, svest je nastala kod vrlo primitivnih životinja, ili u potpunosti (sve životinje imaju (samo)svest, samo imaju različite nivoe sposobnosti procesiranja informacija koje u tu svest ulaze), ili delimično (sama svest je polako i postepeno rasla, tako da primitivne životinje imaju mnogo niži nivo svesti nego njihovi kompleksniji rođaci).
U drugom, neuralne osnove (samo)svesti su nastale davno, ali primitivne životinje operišu bez prave svesti (više automatski/refleksno, kao filozofski zombiji). Tek kasnije, iz tih zajedničkih osnova su različite grane života nezavisno došle do prave (samo)svesti, kroz konvergentnu evoluciju.
U svakom slučaju, sledeći put kada vas neka vrana ili gavran pogleda popreko, i kada vam prođe kroz glavu “šta li ta ptica sada misli o meni” – znajte da imate dobar razlog da verujete da je to pitanje nešto što se ozbiljno i doslovno može postaviti.